28 Jan Gruzija – Tbilisi
U Gruziji smo od gradova posetili Kutaisi, Batumi, Gori, Mchetu, Tbilisi. Interesantni su ti gradovi, svaki na svoj način. Tbilisi je ipak poseban. Gruzija ima dušu, a to sam najviše osetila baš u ovom gradu.
Na vrhu uzvišenja stoji Majka Gruzije. U desnoj ruci nosi mač, za neprijatelje. U levoj je pehar vina za one dobronamerne. Nas su Gruzini dočekali vinom i osmesima. Neki su osmesi bili diskretni, gotovo stidljivi, drugi široki.
Tbilisi
Vinova loza čak i od kovanog gvožđa
Tbilisi je veći nego što sam očekivala. O tom gradu, kao uostalom o Gruziji, nisam mnogo znala pre dolaska. Kod izbora lokacije smeštaja bila sam pomalo neodlučna.
Gde se smestiti u Tbilisiju?
Sa ulica Tbilisija
Da li tražiti smeštaj u starom gradu ili bar u njegovoj neposrednoj blizini? Ili je bolje biti smešten na aveniji Šota Rustaveli? Nisam odbacila tek tako ni drugu stranu reke. Našla sam tamo lep hotel i malo je falilo da ga rezervišem.
Centar je uvek najbolji izbor.
Odabrala sam privatni smeštaj blizu Rustaveli avenije, kod Opere. Još preciznije – kod staklene policijske stanice. To što je staklena je simbolično – da pokažu da tu nema korupcije.
Lokacijom sam zadovoljna i preporučujem je. Ceo potez od Opere do trga Slobode (Liberty square) smatram da je dobra zona. Što bliže trgu Slobode to bolje. Ne samo što je manje-više sve odatle blizu, već je tu i ravno. Tbilisi je brdovit. Nije zgodno posle duge šetnje vraćati se uz neko brdo.
Sa ulica Tbilisija
Naš privatni smeštaj je delovao skromno, ali kada sam ušla u malu, šarenu sobu mojoj sreći nije bilo kraja. Radijator je bio zagrejan! U prethodnim sobama je rešenje za grejanje bila klima, a tek u Tbilisiju smo dobili topli radijator.
U Tbilisiju je inače bilo najtoplije. Nije bilo hladno napolju u toku dana, ali uveče je padala temperatura i prijalo je doći u topli prostor, tuširati se u toplom kupatilu.
Avenija Šota Rustaveli i kvart Kala
Avenija Šota Rustaveli
Stavili smo prtljag u sobu, kola su ostala u dvorištu, a mi smo krenuli napolje da iskoristimo još malo dnevnog svetla i da upoznamo bar deo grada.
Krenuli smo niz dugu, široku Rustaveli aveniju ka kvartu Kala. Nazvana je po čuvenom gruzijskom sredenjevekovnom pesniku. Uz već pomenutu operu, u ovoj aveniji su još i Nacionalna galerija, Gruzijski muzej lepih umetnosti, Gruzijski narodni muzej, Narodno pozorište Rustaveli, zgrada Parlamenta…
Opera, Tbilisi
Sledećeg dana smo ispred muzeja videli đake spremne da uđu. Tako se razvija osećaj za kulturu i upoznaje zemlja, od malena.
Avenija se završava trgom Slobode na kom je Skupština grada. Na tom trgu se u prošlosti prodavalo drvo za potpalu. Donosili su ga iz okolnih sela. Sada je na visokom stubu zlatna statua Svetog Đorđa, zaštitnika Gruzije.
Sveti Đorđe na Trgu slobode
Nastavili smo ka kvartu Kala. To je deo grada koji bih ja nazvala Starim gradom. Međutim tzv. Stari Tbilisi je veće područje, a taj deo krivudavih uličica i starih, tu i tamo oronulih kuća, e to je Kala koja se smestila pod brdom na kom je tvrđava Narikala.
Kuće u kvartu Kala
Pre nego što smo zašli u uličice naišli smo na punkt gde je devojka reklamirala hop-on hop-off autobus i izlete iz Tbilisija. Ispitala sam je o kompletnoj trasi autobusa, tačku po tačku, da bih dobila još malo ideja za sledeći dan. I o izletima sam je pitala jer sam bila već tada neodlučna gde ćemo na jedan dan iz grada.
Za to vreme je Saleta spopao nepoznati Ukrajinac koji mu je žickao pare.
Hop-on hop-off autobus je turistički autobus iz koga možete izaći na bilo kojoj stanici, pa ponovo ući u sledeći koji naiđe i nastaviti razgledanje. Karte su za 24 ili 48 sati. Stanica je 12. Možete gledati grad sa gornjeg otvorenog dela ili donjeg ako vam tako više odgovara. Preko slušalica koje dobijete slušate razgledanje. Ako ne želite da izlazite, razgledanje traje oko 1,5 sat.
Karte možete kupiti na linku – Razgledanje Hop-On Hop-Off autobusom.
Mi smo dalje došetali do čuvene krive sat-kule ili Gabriadze sat kule. Vratili smo joj se sutradan po danu.
Večera u Tbilisiju
Skriveni restoran
Već to prvo veče sam pronašla kafanicu u kojoj je jelovnik pisan rukom. Volim kad pronađem takva mesta. Uglavnom su to lokali koji imaju dušu.
Baš takav je bio Nikolozi. Ne bih ga ni primetila u mirnoj ulici. Tabla je bila delimično skrivena lišćem, a do neuglednih vrata se dolazi niz stepenice. Pored ulaza dremaju dve debele mačke.
Jedan prolaznik je video kako zagledamo kuće, pa nam je pomogao i pokazao ka restoranu.
Unutra nas je dočekala ukusna gruzijska hrana, lepo domaće vino, jeftina, a obilno sipana čača i veseli vlasnik. Ambijent je kao da smo ušli u nečiju kuću, starinsku…
Vino nije bilo posuživano na čašu već je minimum bio ½ litre što sam znala da neću popiti, ali sam ga naručila. Za čaču je mera bila 100 ml. Kako je u pitanju žestoko piće iznenadili smo se kada je stigla čaša i kada smo shvatili koliko je tu ima.
Sa ulica Tbilisija (kvart Kala)
Kako nam se vlasnik obraćao na ruskom, rekla sam mirno na srpskom:
“Nismo mi Rusi. Mi smo Srbi”.
“Serbi! Pravoslavni. Nema more!” odgovorio je.
Da, da, od raspada Jugoslavije je očigledno kao veliki problem zapamtio da smo ostali bez mora.
Grlio me je matori jer sam pravoslavka. Krstio se pred ikonom koja je na zidu. Tapšao Saleta po ramenu. Kada smo pojeli večeru i krenuli, videla je gazdarica da nisam popila svo vino, pa mi ga je on spakovao “za poneti” u plastičnu flašicu od pola litre i dopunio do čepa!
“Moramo ovde da se vratimo” ponavljala sam, a ni sama nisam bila sigurna da li će biti moguće.
Tako je izgledao naš prvi susret sa Tbilisijem.
Dan samo za Tbilisi
Sa ulica Tbilisija
Sledeći dan je bio za Tbilisi. Samo za Tbilisi. Dosta smo se vozili od grada do grada. Rešili smo da bar taj jedan dan ne palimo kola.
Prvo smo doručkovli. Iznenadili smo se što nije bio klasičan švedski sto već nas je deo hrane sačekao na stolu za koji smo seli. Tu su bila dva tanjira postavljena za nas, a okolo – kuvana jaja, sir, hleb, paradajz, kroketi sa mesom… A onda su, dok smo jeli, stigle kaše. Prave kuvane kaše 🙂 Ne one naše instant na koje smo navikli.
U stvari je žena bila kod šporeta, pa kako neko od gostiju stigne, ona krene da kuva. Sledećeg dana je pravila omlete, a trećeg dana je pržila krompire. Slađe mi je bilo tu da jedem nego u bilo kom hotelu.
Šta videti u Tbilisiju?
Abanotubani, Tbilisi
Napravila sam okvirni plan koji je izgledao ovako:
1. Avenija Rustaveli do trga Slobode
2. Kroz “Stari grad” (kvart Kala) do reke, pa preko Mosta mira.
3. Kroz Rike park
4. Žičarom do brda Sololaki, do spomenika Majci Gruzije (Kartlis Deda) i tvrđave Narikala
5. Niz stepenice do podnožja, do kvarta Abanotubani
6. Vodopad
7. Sumporna kupatila
Još ako budemo imali energije:
8. Hram Metehi na litici, sa druge strane reke
9. Katedrala Svete Trojice
10. Baratashvili most na kome su interesantne skulpture
11. Dry Bridge pijaca
Sve to pod “Ako budemo imali energije” se nije desilo jer smo hteli i na Benksi izložbu, a i da pijemo kafu, da jedemo… Nema iskreno ni smisla razgledati od jutra do večeri. Treba malo ponegde usporiti i uživati.
Mada, da nije bilo izložbe sigurno bi videli i ostalo sa spiska jer ništa od navedenog nije daleko.
Da sam na vreme pronašla turu razgledanja grada sa degustacijom vina i tradicionalnom pitom, uz šta je uključena i cena žičare, sigurno bih rezervisala. Traje 4 sata i može se rezervisati na linku – Razgledanje Tbilisija.
Sa ulica Tbilisija
Školica ili pešački prelaz
Mi smo prošetali tog dana Rustaveli avenijom do trga Slobode, pa niz Puškinovu i Baratašvilijevu ulicu iz koje se sa druge strane reke Kure jasno videla impozantna katedrala.
Katedrala Svete Trojice
Katedrala Svete Trojice
Katedrala Svete Trojice ili Sameba je osveštana 2004.
U njene temelje su položeni:
kamen sa Sinajske gore, sa mesta gde je Mojsije primio 10 zapovesti od Boga,
kamen iz reke Jordan u kojoj je Hrist kršten,
kamen sa Sionske gore, sa mesta smrti Bogorodice.
Tu je doneta zemlja iz brojnih, važnih manastira Gruzije, a crkveni velikodostojnici su stavili zlatne novčiće, kako nalaže stara tradicija.
Kvart Kala
Čuveni krivi sat, Tbilisi
Nastavili smo kratko kroz Kalu (Stari grad). Prošli smo opet pored neobičnog sata i kroz ulicu punu restorana čije su bašte u tom momentu bile prazne. Mogu samo da zamislim koliko tu mora biti lepo leti uveče.
U kvartu Kala
Pirosmanijev ribar na stolu restorana
Pokušala sam bezuspešno da nađem magnetić koji sam videla prethodno veče. Kasnije sam shvatila da je u pitanju bio motiv sa neke od slika lokalnog umetnika Niko Pirosmanija.
Privukle su me njegove slike. Ima tu prizora gruzijskog života, životinja, čak i žirafa, a i jedna lepa francuska plesačica. Nju je Niko jedno veče video na nastupu, zaljubio se, prodao sve što je imao, pa kupio hiljade ruža koje je posuo pred njenim hotelom.
Most Mira
Most Mira, Tbilisi
Izašli smo na obalu i prešli preko modernog mosta Mira. To je pešački most preko reke Mtkvari (gruzijski naziv) ili Kure (na turskom). Spaja stari i moderni deo grada.
Uveče je osvetljen mnogobrojnim led lampama, koje je postavio francuski umetnik Philippe Martinaud dizajner svetla. Svetla se pale po zadatim programima, a unutar šetališta mosta pokreću se pomoću senzora pa se pale dok neko prolazi.
Interesantno je što svakog sata ide poruka morzeovim kodom koja prikazuje periodni sistem elemenata. Umetnik je objasnio da je to proslava „života i mira među ljudima”.
Park Rike i žičara
Sa druge strane reke: Koncertna dvorana, Predsednička palata, katedrala
Sa druge strane reke je park Rike. Tu smo videli još jednu modernu građevinu, neobičnu koncertnu dvoranu koju čine dve ogromne cevi.
Nas je interesovala žičara. Kupili smo karte u jednom pravcu i ponovo prešli reku. Ovoga puta smo grad gledali sa visine. Odlično je bilo i preporučujem tu kratku vožnju svakome ko dođe u Tbilisi.
Žičara radi leti od 10:00 do ponoći, a zimi od 10:00 do 22:00. Cena karte je 2,5 GEL u jednom pravcu.
Moguće je voziti se balonom i tako sagledati grad. Polazište je nedaleko od stanice žičare.
Meni je sasvim dovoljan bio ovaj “naš” način.
Pogled na Tbilisi
Od nedavno, od jeseni 2024. postoji još jedna žičara. Povezuje aveniju Šota Rustaveli i planinu Mtacminda na kojoj je zabavni park.
Na brdu Sololaki
Majka Gruzije
Gornja stanica žičare je blizu spomenika Majke Gruzije. Tek tu se vidi koliko je veliki. Problem je jedino kako ga sagledati sa tog mesta jer je uz liticu, okrenut ka gradu. Jedino leđa mogu da se vide jasno. Za snimak sa strane je bilo potrebno malo dovijanja.
Krenuli smo polagano niz stepenice pored zidina tvrđave Narikala.
U prošlosti je grad bio okružen sa čak četiri tvrđave i ogromnim odbrambenim zidom. Ulazilo se na jednu od 6 kapija koje su noću zaključavane.
Narikala, Tbilisi
Danas postoji samo Narikala, čiji naziv znači – Mala tvrđava. Persijanci su je gradili u 4. veku. Zatim su svoj pečat dali Arapi, Mongoli, Turci, Gruzijci. Unutrašnji deo tvrđave je uništen u zemljotresu u 19. veku. Ostale su samo zidine.
Otvorena je u svako doba dana i noći. Ulaz je besplatan.
Trenutno su u toku radovi koji će trajati do leta 2025. kako predviđaju, pa je u ovom momentu pristup tvrđavi zabranjen.
Botanička bašta i vodopad
Botanička bašta, Tbilisi
Kada smo sišli u podnožje, zaputili smo se ka vodopadu.
Grad koji ima vodopad i to ne na periferiji već u centru, to sam morala da vidim. Nisam znala da je u botaničkoj bašti. Krenula sam po google mapi.
Botanička bašta? U redu, idemo unutra.
Vodopad u Botaničkoj bašti
Platili smo ulaznice i krenuli kroz baštu. Vodopad je od ulaza udaljen oko desetak minuta hoda. Iznenadila sam se kada sam ugledala leđa Majke Gruzije. Mi smo bili sa druge strane strmog brda.
U stvari u botaničku baštu može da se uđe i sa te gornje strane.
Sladoled od kindzmarauli vina
Na izlazu smo kupili po sladoled od vina. Nije to prvi put da probam tako nešto. U Italiji sam jela od vernaće, od vinsanta… ali ne i od gruzijskog slatkog kindzmarauli vina. Dopalo mi se.
Tbilisi ima u blizini još jedan vodopad – Leghvtakhevi, koji je nešto manji, zavučen u klisuru. Nismo ga videli.
Abanotubani i sumporna kupatila
Abanotubani i Avlabari, Tbilisi
Blizu su bila sumporna kupatila u delu grada Abanotubani.
– Jel moramo tamo?
– Moramo.
Mislim da nema potrebe da objašnjavam ko je pitao, a ko odgovorio…
Kupatilo Chreli-Abano
U 13. veku je bilo čak 65 sumpornih kupatila. U prošlosti su ih koristili ne samo radi zdravlja, već i kao mesto opuštanja, druženja. Sada ih je više od deset i vole ih i koriste često.
Najinteresantnija je zgrada kupatila Chreli-Abano (Orbeliani), zbog njene fasade orijentalnog izgleda. Ta zgrada plavih pločica sa geometrijskim šarama kao da je preneta sa bliskog istoka.
Kvartom dominiraju kupole ostalih kupatila.
Soko kralja Vahtanga Gorgasalija
Nastanak grada Tbilisija vezuje se za Abanotubani.
Po legendi kralj Vahtang Gorgasali (Vahtang I od Iberije) koji je vladao u 5. Veku, krenuo je u lov. Tom prilikom se njegov soko izgubio dok je jurio ranjenog fazana. Obe ptice su zatim pronađene u izvoru ključale vode. Tako su otkrivene termalne vode Tbilisija i tu je kralj rešio da sagradi grad.
Čak i sam naziv grada ima veze sa ovim mestom. Tbilisi znači – mesto tople vode.
Da li su ptice slučajno napravile čorbicu, to sada nije važno. Ono što je sigurno je to da je kralj počeo gradnju kod toplih izvora.
Nije tada Tbilisi nastao. Postojalo je naselje i pre dolaska kralja Vahtanga Gorgasalija. Ipak, proglasili su ga osnivačem grada. Svakako je zaslužan za to da je Tbilisi postao nova prestonica države.
Kralj Vahtang Gorgasali uz crkvu Metehi
Kraljev konjanički spomenik je odmah tu preko reke, uz crkvu Metehi. Na samoj su litici uz Kuru.
A da pređemo reku? Tu sam i ja posustala. Bila nam je potrebnija kafa.
Na kafi, izložbi, večeri…
ACID bar pun knjiga
Umesto da sednemo negde u blizini, mi smo opet prošli kroz krivudave uličice do trga Slobode, pa nastavili još malo zapadnije… Tu smo nabasali na kafić koji nam se dopao. Ambijent ACID bara nam je odgovarao, a kapućino je bio odličan! Naručila sam i ponchiki. Ispostavilo se da je to u stvari bila krofna punjena vanilla kremom.
Kada smo odatle izašli bio je mrak.
Pravo vreme za izložbu.
U Muzeju lepih umetnosti u toku je bila Benksijeva izložba.
Usput sam u tržnom centru kupila 3 knjižice o Gruziji. Bilo je samo ili velikih monografija punih slika, a sa malo teksta ili te malene. Poslužiće, pomislila sam…
Benksi: Rađenje ikone
Benksi: Rađanje ikone
Izložbu je postavio Steve Lazarides fotograf koji Benksija poznaje nekih dvadesetak godina. Bio je njegov saradnik. Kako je sam rekao, bio mu je fotograf, vozač, menadžer, art diler i još mnogo šta.
Ljubitelj sam anonimnog uličnog umetnika koji je odavno postao mnogo više. Svaka izložba koju sam do sada videla bila je drugačija. Ova je bila iz perspektive fotografa koji ga je pratio.
Jedino što smo nakon doručka pojeli bili su po sladoled i po pola krofne. Krajnje je vreme bilo da pojedemo nešto konkretno. Otišli smo u restoran Pasanauri u Griboedov ulici. Mesto je bilo prijatno, a hrana ukusna.
Odličan završetak lepog dana.
Polazak iz Tbilisija i Hronika Gruzije
Jezero kod spomenika Hronika Gruzije
Sledećeg dana smo išli na izlet van grada. O tome u sledečoj priči. A poslednjeg dana boravka u Tbilisiju smo posle doručka videli interesantan spomenik. Nije u centru pa je bilo zgodno obići ga baš tada, kada smo spakovani krenuli ka Kutaisiju.
Bila je nedelja, a mi smo ostali i bez lokalnog novca i bez cigareta. Ništa nas naša kuvarica nije razumela ali je dovela lika koji govori engleski, a on nas je uputio na Špar market u kome smo mislili da cigareta nema. U stvari ih drže kod kase, iza roletne. Samo treba pitati.
Menjačnica je radila jedna, na potezu od trga Slobode ka reci, sa leve strane. Od nje smo odustali…
Hronika Gruzije
Hronika Gruzije, Tbilisi
Hronika Gruzije je monumentalni spomenik od bronze, bakra i kamena. Nalazi se na brdu iznad Tbilisija i do njega vodi veliko stepenište.
Gradnja je započeta još 1985. godine i do danas nije u potpunosti završena.
Spomenik je napravljen za 3.000 godina državnosti i 2.000 godina širenja hrišćanstva, kako piše ispred njega.
Čine ga 16 velikih stubova 30-35 m visokih na kojim su metalni reljefi, podeljeni na tri dela.
U gornjem delu su na reljefima prikazane scene iz istorije Gruzije.
U srednjem delu su gruzijski kraljevi i važne ličnosti ove držve.
Na reljefima u donjem nivou su biblijske scene.
Hronika Gruzije, Tbilisi
U centru, između stubova je grobnica. Prazna je. To je simbolična grobnica gruzijskih kraljeva i važnih ličnosti sahranjenih van Gruzije.
Pored spomenika je niska zgrada – radionica u kojoj su reljefi rađeni. Nad njom je staza, zgodna za drugačiji ugao posmatranja, a ujedno je i vidikovac na grad.
Uz spomenik su i krst Svete Nine i crkva Blagoveštenja Presvete Bogorodice. Kod crkve je lep pogled na jezero koje zovu Tbilisko more. To je veštačko jezero ili preciznije rezervoar.
Hronika Gruzije, Tbilisi
Autor Hronike Gruzije je Zurab Cereteli ruski umetnik i akademik rođen u Tbilisiju.
Osnivač je umetničke galerije MoMA (Muzej moderne umetnosti) u aveniji Rustaveli. Njegove monumentalne skulpture nalaze se u Sevilji, Moskvi, Njujorku…
Bio je na čelu tima koji je oslikavao unutrašnjost hrama Svetog Save u Beogradu, za šta je dobio orden srpske zastave prvog stepena 2020. godine.
Ako u Tbilisiju nemate kola na raspolaganju možete posetiti Hroniku Gruzije u kombinaciji sa starom prestonicom Mchetom i manastirom Džvari koji je na brdu nadomak Mchete. Sve to na izletu koji traje 5 sati gde imate prevoz i turističkog vodiča.
Izlet možete zakazati na linku – Hronika Gruzije, Džvari i Mcheta.
Moguće je otkazivanje do 24 sata pre ture ako ipak ne možete na izlet.
U Tbilisiju
Dan je bio savršen. Sunce, toplo, ni daška vetra. Jakna mi je u stvari bila suvišna.
“Gde ćeš u novembru u Gruziju!” Čula sam od jednog kolege pre puta.
Smatrao je da će biti previše hladno, a tih dana je u Tbilisiju bilo toplije nego u Beogradu…
Kako putovati u Laponiju? Šta videti u Laponiji? Šta jesti? Koje suvenire kupiti? Koliki su troškovi putovanja u Laponiju?.
Izlet na sever do Kavkaza – Ananuri, Gudauri, Stepantsminda, crkva Svetog Trojstva Gergeti i Kazbek.
Prijavite se za Newsletter
Obaveštavaću Vas o novim putničkim pričama.
Neću Vam pretrpavati inbox.
No Comments