17 Feb Gruzija – Gori i povratak u Kutaisi
Ovo su poslednje etape našeg putovanja kroz Gruziju – iz Tbilisija, preko Gorija, do Kutaisija.
U Kutaisiju smo prespavali poslednju noć i odatle se Wizz Air-om vratili u Budimpeštu. Iz Budimpešte smo imali zakazani transfer do Beograda.
O letu i transferu sam već pisala, a evo kako je izgledao kraj boravka u Gruziji.
Gori i Kutaisi
Staljinov vagon, Gori
Kompletno spakovani krenuli smo iz Tbilisija. Usput smo obišli spomenik Hronika Gruzije koji jeste u Tbilisiju, ali je daleko od centra. Od spomenika smo krenuli na zapad.
Sledeća stanica nam je bio Gori.
Gori
Staljinovom avenijom, pored Staljinovog parka
O Goriju nisam znala mnogo i nisam planirala da ga obiđemo. Znala sam samo da je Staljin iz Gorija, a ta činjenica me je više odbijala od ovog grada.
Pre puta, kada sam osmišljavala maršrutu i rezervisala smeštaje, pomišljala sam da prespavamo tu. Duga je deonica puta od Batumija direktno do Tbilisija.
Umesto u Goriju, zaključila sam da bi interesantnije bilo prespavati u vinariji u selu koje je u blizini.
Te noći smo prošli kroz grad bez zaustavljanja.
U povratku smo hteli negde pauzu za kafu.
Zašto ne u Goriju! Usput je.
Prednost iznajmljivanja automobila je što neke odluke možemo donositi u toku putovanja, „u hodu“.
Gde je centar?
Ni to nisam znala, ali sam zaključila da mora biti gde je Staljinov muzej.
Provozali smo se trgom, parking našli nismo, pa smo nastavili dalje i parkirali kola blizu tvrđave.
Staljinov muzej
Staljinov muzej, Gori
Vratili smo se pešice na aveniju Staljin, pa u park Staljin, čiji širi deo zauzima velika zgrada, pogađate već… muzeja Staljinovog.
Ispred muzeja je mala kuća, u kojoj kažu da se rodio i koja je tu premeštena. Pored je vagon koji je otporan na metke i kojim je Josif Visarionovič Džugašvili uvek putovao.
Ipak, sam muzej nismo posetili. To je valjda i dalje neki moj inat. Kao što moja mama nije htela da se slika kod Aurore u Sankt Peterburgu. Sa te krstarice su revolucionari ispalili plotun koji je bio signal za napad na Zimski dvorac, čime je započela Oktobarska revolucija.
Prošetali smo kroz park i zatim otišli na kafu.
Na kafi
Da smo našu šetnju produžili južnije od parka, došli bi do Staljinovog trga na kome je Skupština grada. Ispred se, sve do 2010. nalazio Staljinov spomenik.
Spomenik gruzijskim herojima
Spomenik gruzijskim herojima, Gori
Kada smo se vratili do kola zainteresovala me je tvrđava.
Nisam prvobitno htela da je obilazim. Žurilo nam se da se vratimo u Kutaisi.
Ipak sam joj prišla i videla da je tu neki spomenik. Naravno da nisam odolela da dođem do njega.
Bile su to figure vojnika, ratnih heroja.
Prvobitno su se nalazili u Tbilisiju. Čuvali su grob Neznanog junaka, koji je u parku Vake u tom gradu.
Nakon što su tamo bili više od 20 godina, premešteni su na današnju lokaciju.
Na putu
Od Gorija do Kutaisija put je bio dobar. Čak nas ni domaće životinje nisu uznemiravale.
Osim krava, svinja, ovaca… kroz Gruziju na putevima ima najviše japanskih automobila. To je Sale primetio. Ja ne obraćam pažnju… Mada sam počela da zapažam subarue kojih je bio veliki broj. Ranije ih ne bih primetila.
U toku prethodnih dana smo naišli i na ferarija, a i na kultivator sa prikolicom punom ljudi. Ovog poslednjeg ima i kod nas.
Svašta može da vas iznenadi na putevima Gruzije…
Kutaisi
Pikasov dečak na Belom mostu, Kutaisi
Kada smo stigli u hotel, isti onaj od prve noći, žurilo nam se. Žurilo nam se da se smestimo, da platimo i da odemo u centar. Htela sam do reke i Belog mosta dok sunce nije zašlo.
Putovanje krajem novembra ima prednosti i mana. Mana je što sunce rano zalazi. A na recepciji nije bilo nikoga. Nismo dugo čekali, ali mi je svaki minut bio važan pa je delovalo dugo.
Krenuli smo ka reci Rioni ulicom Aleksandra Puškina.
Beli most i Pikasov dečak
Reke Rioni, Kutaisi
Cilj nam je bio Beli most na čijoj ogradi sedi bronzani dečak – Pikasov dečak. U raširenim rukama drži po šešir.
On je ličnost iz gruzijskog filma „Neobična izložba“. U tom filmu glavni junak šeta zajedno sa svojim prijateljem. Prilaze momčiću koji sedi na ogradi mosta. Uporedio ga je sa dečacima sa Pikasovih slika. Na to im je ovaj oteo šešire i skočio u Rioni uz uzvik: „Ambreduzo Meduzo”.
Bronzani dečak sedi tu od 2004.
Skulpturu nazivaju i „Krštenje na Kutaisi način“, po staroj tradiciji skakanja u reku koja se više ne praktikuje.
Gvozdena ograda mosta je doneta iz Francuske u 19. veku. Zbog toga možete pogrešno čuti da je Beli most izgrađen u fabrici Gistava Ajfela u Francuskoj.
Nešto severnije je Crveni most. Drugi kažu – taj je Ajfelovo delo.
Plašim se da nije, jer postoji još jedan Crveni most, železnički, blizu Boržomi banje. Napravio ga je Ajfel na zahtev Romanova.
Beli most
Beli most je sagrađen 1851. od drveta. Kasnije je drvo zamenio metal ofarban u belo.
Renoviran je 2018. Pešački je.
Neke od ploča po kojima se hoda su prozirne, a na metalnim su ornamenti, izreke o Kutaisiju i stihovi pesama gruzijskih pesnika.
Sa druge strane reke, uz most je kafe „White Stones“ (Belo kamenje). Takvo je kamenje koje viri iz reke.
Taj kafe je mesto gde su se okupljali gruzijski pesnici simbolisti početkom 20. veka.
U parku pored mosta je početna stanica starinske žičare. To je zgodan način da se dođe na drugu obalu reke, na brdo na kome je zabavni park.
Mi nismo više imali vremena ni za vožnju, ni za zabavni park.
Spomenici
Paolo Iashvili i Titsian Tabidze
Uz park je spomenik pesnicima Paolu Iashviliju i Titsianu Tabidzeu (Paolo Iashvili i Titsian Tabidze). Ovi pesnici simbolisti uhapšeni su u vreme Staljinove „Velike čistke“. Tabidze je pogubljen, a Iashvili je izvršio samoubistvo.
Prošli smo zatim pored škole, uz koju je spomenik još jednom pesniku – čuvenom Vladimiru Majakovskom. Bio je đak te škole. Rođen je u Gruziji, a deo života je proveo u Kutaisiju.
Vladimir Majakovski
Na raskrsnici sa Rustaveli avenijom, čekao nas je i treći spomenik. Predstavlja Ekvtimea Takaishvilija, koji je sačuvao važne, vredne predmete, kulturno blago Gruzije u vreme Drugog svetskog rata.
To je kolekcija zlatnih i srebrnih ikona, predmeta ukrašenih dragim kamenjem i biserima. To je blago manastira ali i bogatih palata.
Kada je Gruzija pala pod Sovjetsku kontrolu 1921. godine, vlada je otišla u egzil u Francusku, a Ekvtime Takaišvili je blago poneo u Pariz da ga sačuva.
Hteli su da ga kupe Britanski, Njujorški muzeji, kao i Luvr. Takaišvili je živeo siromašno ali ne samo da nije rasprodao blago, već se trudio da otkupi sve gruzijsko i dopuni kolekciju.
Na kraju Drugog svetskog rata američkim avionom, pod stražom, kolekcija je stigla u Gruziju.
Sada “Zlatnu rezervu” čuvaju u Muzeju lepih umetnosti u Tbilisiju.
Opera
Opera, Kutaisi
Sa druge strane ulice je zgrada Opere. Na vrhu su statue koje izgledaju kao antičke.
Prva zgrada opere je tu izgrađena još krajem 19. veka, a predstave su izvođene i dok je još nije bilo.
Kutaisi je važan grad za istoriju gruzijske opere.
U jednom selu pored ovog grada je rođen Meliton Balanchivadze osnivač gruzijske opere.
Njegov sin je Georgiy Balanchivadze (George Balanchine) baletan, svetski poznat koreograf, koji se smatra ocem Američkog baleta i koji je bio ko-osnivač Njujork siti baleta.
U Kutaisiju je rođen kompozitor Zakaria Paliashvili koji je komponovao opere.
Nakon ovog kratkog obilaska večerali smo u istom restoranu u kome smo jeli prvog dana.
Nije bilo potrebe da tražimo drugo mesto. Čak smo naručili ista jela kao prvog dana. Ona koja su prva asocijacija na Gruziju:
hinkali i hačapuri.
Hrana Gruzije
Hinkali
Mada nisam nikakav stručnjak za gruzijsku kuhinju, dovoljno sam u tih nedelju dana probala jela, da mogu da kažem da im je hrana odlična!
Preduslov da vam se dopadne je da volite korijander jer ga ima gotovo u svakom jelu.
Prvo da se vratim na dva, već pominjana jela:
Svaki kraj Gruzije ima svoju varijantu hačapurija (kao varijacije pite), koji jedu bilo kada, za bilo koji obrok.
Meni je postao omiljen – imeruli, a Saši – adžarski.
Hačapuri adžarski – sa komadom putera koji se pomeša sa jajetom.
Hinkali (khinkali) su vrećice od kuvanog testa sa mesom, a mogu biti i druga razna punjenja.
Čorbe se puno jedu kao i jela “na kašiku”. Uglavnom su dobro začinjena i naravno ima korijandera u svakom.
Najpoznatija je harčo, koja može biti goveđa ili pileća. U njoj ima puno mesa, a stavljaju u nju i orahe, pirinač i puno raznih začina.
Mi smo jeli dve varijante i obe su bile guste, pune mesa i oraha.
Za mene je harčo kompletan obrok, ako porcija nije mala.
Harčo – pileći (svetliji) i goveđi (tamniji)
Često stavljaju orahe i u druga slana jela. Na primer lobio je gusto, čorbasto jelo od crvenog pasulja sa orasima i korijanderom. Liči na naš čorbasti pasulj.
Ono što nam je takođe blisko je ojakhuri. To je jednostavno jelo od svinjskog mesa, krompira i luka.
Meni se dopao i čkmeruli – od piletine u sosu od mleka i belog luka. Samo što bih ga ja odkostila i malo sitnije isekla da se lakše jede, jer su komadi mesa u puno sosa 🙂
Još neka jela koja su donekle slična našim jelima su mtsvadi (ražnjići), kupati (kobasica), gupta (ćufta od mlevenog mesa).
Jede se u gruziji i plavi patlidžan. Može biti pečen u kombinaciji sa paradajizom ili spremljen sa orasima.
churchkhela
Od slatkiša je najpoznatiji čurčhela (churchkhela) od koštunjavog voća, soka od sveže muljanog grožđa i brašna.
Prave ga tako što voće nanižu na konac pa potapaju u sok pomešan sa brašnom. Onda ga okače da visi, da se suši.
Izgledaju kao neke šarene, čudne kobasice.
Mene je iznenadilo što je čurčhela mekana. Zamišljala sam da je tvrda kao neka bonbona. Ukusnija je nego što sam očekivala.
Sličan slatkiš videla sam posle i na Kipru.
Kao interesantan slatkiš koji možete probati u Gruziji, dodajem i sladoled od vina.
Od pića, obavezno piti vino, a za one sklone žestokom piću tu je čača.
Povratak u Srbiju
Sledećeg dana smo se odvezli na aerodrom, gde smo vratili kola.
Povratak je išao glatko… oko podne smo poleteli i oko podne sleteli. Tri sata leta se preklopilo sa 3 sata vremenske razlike.
Zimi u Gruziji ne pomeraju sat.
U Budimpešti nas je pokupio kombi Tera travel-a i dovezao do Beograda, do naše adrese.
Od putovanja u Gruziju je prošlo malo više od godinu dana. I sada dok pišem imam iste emocije prema toj zemlji kao kada smo se tek vratili.
Ako ste čitali moje tekstove, onda verujem da ih prepoznajete.
Verovatno mi je zbog toga bilo žao što nisam uspela ceo putopis da napišem i postavim odmah nakon povratka. I nisam odustala od pisanja dok vam nisam predstavila svako mesto kroz koje smo prošli.
Nadam se da će nekome značiti kao inspiracija za putovanje u divnu Gruziju, a i kao tehnička, organizaciona pomoć.
Ima tu i takvih saveta, samo se vratite na prethodne tekstove, a naročito na onaj prvi.
Želim vam da i vi otkrijete lepote Gruzije, ako još uvek niste tamo putovali.
Izlet na sever do Kavkaza – Ananuri, Gudauri, Stepantsminda, crkva Svetog Trojstva Gergeti i Kazbek.
Kako organizovati putovanje u Japan u sopstvenoj režiji, a da ne bude skupo?
Spisak potrebnih stavki, saveti, lično iskustvo…
Prijavite se za Newsletter
Obaveštavaću Vas o novim putničkim pričama.
Neću Vam pretrpavati inbox.
No Comments