31 May Mohač i bušari – busójárás
Plan da putujemo u mađarsku Baranju nastao je zbog vinske regije. Odluka da idemo krajem februara desila se zbog poklada u Mohaču. Želela sam ja da putujemo kada je lepo vreme, ali još više sam poželela da vidim Bušare kako teraju zimu.
Na trgu Sečenji
Bušar i ja
Čuvena bitka i poklade u Mohaču
Pre samog grada i poklada, krenuli smo na mesto po kome svi znaju za Mohač. Išli smo da vidimo gde se odigrala Mohačka bitka.
Vozili smo se preko Šikloša i Vilanja.
Lepi su tu predeli, blago brdoviti. Nailazili smo na sela.
Sliku je kvarila sitna kiša.
Mohač nacionani memorijal (spomen-park)
U spomen-parku
Ono što je za Srbe Boj na Kosovu, to je za Mađare Mohačka bitka.
1526. godine na Mohačkom polju su Turci, pod vođstvom Sulejmana Veličanstvenog, potukli mađarsku vojsku. Bitka je trajala oko dva sata.
Mađarski kralj Lajoš II Jagelonski imao je samo 20 godina. Bežeći sa bojnog polja pao je i udavio se u potoku (Csele).
Kiša nas je i tu pratila.
Ulaznce su bile 1.000 forinti po osobi. Pisalo je da su na popustu. I ovde može da se plati karticom.
Spomen park je u zimskom periodu otvoren svakog dana od 9-16 sati.
Prvo smo obišli muzejsku zgradu, koja je u obliku mađarske krune.
Ulaz u spomen-park
Mada je gospođa koja nam je prodala ulaznice, rekla da idemo dole, pa gore, mi smo obrnuli redosled.
Pokušali smo da izbegnemo gužvu, ali već na stepenicama smo zaključili da je to nemoguće. Gomila klinaca srednjoškolskog uzrasta se gurala. Klinke su bile u blatnjavim belim patikama. Ne znam zašto, ali sve vreme sam gledala u kaljave patike i pitala se gde im je pamet.
Na spratu nema mnogo šta da se vidi. Postavljeni su paneli na kojima su fotografije iskopavanja lokaliteta. Kosti u zemlji su se nizale na fotografijama. Otvorene stare grobnice.
Sa tog nivoa može lepo da se vidi spomen park. Pogled nam je kvarila kiša koja se slivala po staklu. Prestajala je na momente, ali pogled kroz staklo i dalje nije bio čist, jasan. Ipak, odgovarala je mestu.
Nebo je plakalo.
Pogled kroz staklo na spomen-park
Lutke u muzeju
Krenuli smo u donji nivo.
Tu su postavljene lutke da dočaraju kako je bilo ovde u vreme bitke u 16. veku. Ima tu i predmeta pronađenih na Mohačkom polju. Uglavnom oružja.
Na zidu je išla projekcija taktike bitke, nažalost na mađarskom. Kod ulaza je jedan interaktivni displej. Bio je zauzet, a mi nismo bili raspoloženi za dugo čekanje.
Na kraju smo obišli spomen-park. Pažljivo smo napravili krug stazom. Sve je bilo prilično blatnjavo.
Mohač spomen-park
Napraveljen je na jednom delu mesta bitke. Sama bitka se naravno odigrala na većem prostoru.
Tu su drveni spomenici nalik na neke vitke toteme. Postavljeni su na mestima gde su poronađena tela vojnika, kao i konja.
Sa tog tužnog mesta, a mora biti tužno čim se tu ratovalo, krenuli smo u grad na veseli događaj.
Mohač
Prišli smo gradu sa juga. Kako smo ušli u Mohač, po dugoj koloni parkiranih autobusa i automobila, bilo je jasno da je puno posetioca došlo taj dan, da će biti gužva i da će biti problem parkirati se. U centru grada nismo ni pokušavali. Napravili smo polukružnu i vratili se, dok još ima šanse da zauzmemo mesto.
Nije ni to bilo tako daleko. Mi inače puno pešačimo. To je za nas prirodno stanje.
Ulica Dože Đerđa već je bila zatvorena za saobraćaj. Već tu je bilo puno ljudi, a kako smo hodali, samo smo nailazili na sve veću masu.
Poklade
Na mestu gde ulica zakrivljuje i menja ime u Szabadsag videla sam da se sa desne strane nazire neki poveći spomenik. Krenula sam u tom pravcu i shvatila da je taj veliki brisani prostor prepun ljudi koji se tu tiskaju. U daljini smo videli binu. Samo smo napravili par fotki i nastavili dalje. Nismo bili zainteresovani da se guramo kroz masu.
Bušari
Dok smo hodali nailazili su Bušari. Nose strašne maske, prave buku čegrtaljkama. Uz njih su lepi Bušari, devojke sa čipkanim velom preko lica. U stvari nisu tako strašni. Rado se slikaju sa prolaznicima. Raspoloženi su da poziraju bilo da je u pitanju zajednički selfi ili klasično fotografisanje.
Bušar
Tu su da oteraju zimu. Mi smo utvrdili da su oterali kišu. Čak se razvedrilo. Nebo je najzad bilo plavo.
Priča se i da su u davna vremena baš oni oterali Turke.
Odeća i maske su deo tradicije. Nose gunj od ovčijeg krzna, široke, bele pantalone i maske koje su drvene. Izrađuju ih vešte zanatlije, a ima i onih koji ih sami sebi prave.
Lepi bušari i bušari
Maske su takve da oni kroz njih ne vide mnogo. Zbog toga su uz Bušare – Lepi Bušari, kao pomoćnice, da ih vode. One su obučene u šokačku narodnu nošnju, koja se često nasleđuje, pa ih nosi nekoliko generacija. Imaju crnu, jednostavnu masku preko očiju, ispod koje je veo.
Uz njih može biti Jankele. On ima odrpanu odeću i odrpanu vreću na glavi. On je taj koji neposlušne posipa brašnom.
Videli smo tu i tamo perje na ulicama, pa verovatno zasipa ljude i perjem. Ipak, to uživo nismo videli.
Bušar
U Mohaču ima više udruženja bušara, pa nastupaju zajedno, a ima i onih koji dođu sami.
Tradiciju poklada su u Mohač doneli Šokci. Vremenom su dobile današnji izgled.
Ova manifestacija je upisana na UNESCO listu nematerijalne kulturne baštine.
Bušari se teranjem zime bave vrlo ozbiljno. Nekoliko dana to traje. Svaki dan postoje određeni programi.
Najvažniji deo je bio u nedelju 27. februara. Programi se održavaju na nekoliko trgova, uglavnom muzički, a ulice koje ih povezuju su zatvorene za saobraćaj.
Štrudle i perece
Štand sa vinom
Svuda ima tezgi sa hranom, pićem i suvenirima. Bilo je štrudli, slatkiša, langoša, kobsica, kuvanog vina, kafe… ali i kapa, odeće, igrački, pa i nekih drvenih sudova… Imali smo utisak da je izneto sve što je za prodaju. Uz masu turista veća je šansa da roba nađe kupca.
Suvenir – bušarska maska
Od suvenira karakterističnih za poklade bile su tu maske (55.000 ft, 100.000 ft). A bilo je i magneta – bušara po ceni od 1500-1800 forinti.
Parada Bušara
Došli smo na glavni gradski trg – Sečenji, gde se očekivao centralni deo programa.
Bine su bile postavljene na nekoliko mesta u gradu. Ja sam pre puta uspela da pronađem na internetu satnicu programa. Našla sam je samo na mađarskom, pa mi je google translate bio jedini način da saznam šta se gde dešava. Odštampala sam taj prevod i značio nam je.
Parada Bušara se kretala kroz grad, a završila se na trgu Sečenji.
Bušari
Baš tada je bila idealna prilika da popijemo kafu. U tako malom gradu preplavljenom turistima, nije to bilo jednostavno. Kako su Bušari prilazili trgu, mi smo zbrisali u jedan kafić (Sport bar) u Szabadsag ulici. Malo smo sačekali za šankom, pa zauzeli sto. To nam je bila šansa da sednemo.
Ono što se pokazalo kao problematično je što su ljudi konstantno ulazili sa ulice i koristili wc kao da je javni – smrdljivi javni wc kroz koji je promarširala gomila ljudi. Da menjamo lokal, nije više imalo smisla.
Ubrzo je nagrnulo još mnogo sveta. Odjednom više tu gotovo da nije moglo ni da se stoji. Mi smo naše kafe popili i požurili napolje.
Klupe uz tezge sa hranom
Na jednom od brojnih kioska sa hranom smo kupili po langoš sa sirom. Bila je to najzgodnija hrana u tom momentu. Oboje volimo da ga jedemo.
Sahrana zime
Siti smo zatim krenuli ka obali Dunava. Znala sam da će se kasnije tu nastaviti program.
Na Dunavu su Bušari sahranjivali zimu.
Taj deo programa je prava slikovita predstava. Zauzeli smo poziciju pred sam dolazak povorke koja je nosila kovčeg. Narikača je uzvikivala. Išli su ka Dunavu, tačnije ka trajektu na koji su se zatim ukrcali.
Kada su prolazili tik pored mene bila sam ubeđena da snimam video. U stvari mi je bilo zanimljivo da gledam tu pravu predstavu, pa nisam obratila pažnju na aparat. Ubrzo sam shatila da sam napravila jednu bezveznu fotku i ništa više.
Bila sam razočarana, a Sale mi je samo rekao da požurim, da se guram, sustignem ih i snimim nešto. Drugi pokušaj je bio uspešniji. Nešto se videlo na snimku. Da je bio sjajan – nije. Nastavila sam i snimila još dva.
Bušari su isplovili. Trajekt se pribižio suprotnoj obali. Uz buku čegrtaljki i viku narikače, u reku su spustili kovčeg.
Sahranili su zimu.
Prilažem ovde sva tri snimka:
Mogli smo da krenemo polako ka kolima i ka Srbiji.
Znala sam da će za sat vremena biti upaljena ogromna lomača na Sečenji trgu i da će se program nastaviti. Prvobitno sam htela to da čekam, ali zaključila sam da nije neophodno. Ceo dan gledamo kostimirane ljude kako šetaju ulicama. Prisutni su. Razni programi u gradu ceo dan traju. Lepo bi bilo videti još, ali sam bila sasvim zadovoljna dotada viđenim, doživljenim.
Sledio nam je trajekt, prelazak granice, putovanje, a bližio se mrak. Rešili smo da je dosta i da je vreme za put.
Prepešačili smo do onog južnog ulaza u grad, gde nam je bio automobil. Ne baš kod samog ulaza. Mada ni to ne bi bilo strašno. Nije to veliki grad.
Trajektom preko Dunava
Spomenik bušarima
Pruće za lomaču
Odatle smo se kolima uputili ka pristaništu. Ideja je bila da trajektom pređemo Dunav i da u Srbiju uđemo na graničnom prelazu Bački Breg.
Policija nam na raskrsnici nije dozvolila da skrenemo ka pristaništu. Na drugoj raskrsnici se desilo isto. Sale je već iznerviran hteo da krene ka Baji gde je most na Dunavu.
Ipak smo se okrenuli, vratili do patrole, a onda ih pitali kako da dođemo do pristaništa. Bilo im je potrebno vremena da shvate šta nam treba, a onda su nas propustili. Ali… na sledećoj raskrsnici je i dalje bila i druga patrola. I njima smo objašnjavali uz pokazivanje mape na telefonu i pristaništa na mapi. Policajka je najzad shvatila i propustila nas.
Samo nekoliko automobila je stiglo do Dunava. Verujem da mnogima pristanište nije bilo cilj, ali me ne bi čudilo da ima onih koji su jednostavno odustali.
Kupila sam karte.
Cena za automobil je 1395 forinti, a za nas 405 forinti po osobi. To je ukupno nešto manje od 6 evra.
Na trajektu je bilo puno ljudi, a sa druge strane puno parkiranih automobila.
Pretpostavljam da je onima koji žive istočno od Mohača, sa druge strane Dunava jeftinije i jednostavnije da ostave kola u pristaništu. Em ne plaćaju trajekt za automobil, em ne razmišljaju o parkingu.
Već je pao mrak. Mi smo prvi izašli na kopno i vozili se po praznom putu. Jedini smo bili na oba granična prelaza, pa smo brzo prošli.
Posle ukupno sat vremena vožnje bili smo u toplom, među dragim ljudima, uz toplu večeru. Tu noć smo spavali kod prijatelja u Somboru. Upoznali smo njegovu divnu suprugu Dinu.
Bilo nam je lepo u Mohaču, ali nam je u Somboru bilo još lepše. Ipak, taj grad zaslužuje neku novu priču, neki drugi put 😉
O Žolnai kulturnom kvartu – prostoru i izložbama.
O Žolnai keramici. O fabrici i čuvenoj porodici.
Nišville jazz festival u Nišu.
O festivalu. Kupovina karata. Gde se smestiti? Gde i šta jesti u Nišu?
Prijavite se za Newsletter
Obaveštavaću Vas o novim putničkim pričama.
Neću Vam pretrpavati inbox.
No Comments