07 Mar Gruzija – Kutaisi
Ko Wizz Airom putuje u Gruziju, logično je da poseti Kutaisi.
U stvari treba da poseti Kutaisi.
Kada bolje razmislim taj grad zaslužuje bar jedan ceo dan.
Mi smo čak dve noći proveli u njemu. Dve razdvojene noći. Kutaisi smo upoznavali nekako “na parče”. Falilo mi je samo još malo šetnje po centru grada.
Da je bilo leto i da su dani duži, možda ne bih imala osećaj da tu još malo nečega fali. I dalje sam prezadovoljna svim onim što smo uspeli da spakujemo u nedelju dana, pa nemojte misliti da se žalim.
Kutaisi
Kutaisi
Smestili smo se u hotel Sunrise, koji više deluje kao privatan smeštaj. Nov je, udoban. Vlasnice su prijatne. Čak smo mogli da izaberemo sobu. To se slučajno tako namestilo jer su dve sobe u prizemlju bile spremne za goste, a mi smo doputovali neki minut pre Poljaka.
Kolhida
Bili smo umorni za razgledanja, a gladni. Prošetali smo do glavnog trga – David Agmashenebeli.
Na trgu je fontana Kolhida.
Fontana Kolhida
Stigli smo u drevnu Kolhidu!
To je ona kraljevina do koje je došao Jason, zajedno sa Argonautima, u potrazi za zlatnim runom. Odneo je odatle i runo i Medeju. Njen spomenik je u Batumiju, gradu na Crnom moru.
Kolhida je zauzimala područje između Kavkaza i Crnog mora.
U prošlosti se tu uz pomoć ovčijeg runa sakupljalo zlato iz reka.
Fontana je nazvana isto kao ta antička kraljevina. Ukrašena je statuama životinja. One su uvećane kopije ritualnih figura koje su se nalazile na zlatnom nakitu, pronađenom na arheološkom nalazištu Vani. Taj nakit je izrađen u zlatno doba kraljevine Kolhide.
Prvi gruzijski ručak
Ručali smo u lokalu El Paso.
Naručili smo verovatno najpoznatija Gruzijska jela. Ona za koja smo od ranije znali: hačapuri (khachapuri) i hinkali (khinkali) klasični sa mesom (5 kom). Uz to smo uzeli porciju kiselih krastavaca i paprika, koka kolu, vodu, tursku kafu i espresso.
Sve to smo platili malo više od 10 evra.
Hinkali
Hinkali vrećice punjene mesom i supom se jedu tako što se uhvati za čvršći deo, progrize mala rupa, posrče supa, pa tek onda se pojede i ostalo.
Ko je tvrdoglav jede hinkali viljuškom i nožem, pa mu se sve razliva po tanjiru. Znam jednog takvog…
Nismo sve ni uspeli da pojedemo pa smo tražili da nam deo pite (hačapuri) spakuju.
“Kontejner?” Da, da! Tako smo naučili kako da tražimo da nam spakuju hranu. Kontejner je postala naša magična reč.
Hačapuri
Kutaisi pripada regiji Imereti.
Taj prvi hačapuri koji smo jeli u Gruziji je bio imeruli (imeretski), sa lokalnim sirom koji smo posle jeli za doručak u raznim smeštajima. Meni je taj hačapuri ostao omiljen. Sale je posle prešao na Adžarski, onaj u obliku broda.
Bilo je kišno tog prvog dana kada smo stigli na trg, a u povratku je padao mrak. Takve su fotografije. Takav mi je bio i prvi utisak… grad mi je na prvi pogled delovao pomalo musav. Kasnije mi se mišljenje o njemu promenilo.
Kiša nas je pratila i narednog dana.
Gruzijska neobična slova.
Kutaisi, drugi utisak – dan za razgledanja i za putovanje
Već sledećeg dana smo krenuli u Batumi, ali smo pre toga rešili da obiđemo okolinu Kutaisija, katedralu, a sam centar – Beli most, žičaru iznad reke… smo ostavili za povratak.
Obišli smo manastir Gelati, hram Bagrati i Prometejevu pećinu.
Doručak
U Kutaisiju je u našem smeštaju na doručku bilo samoposluživanje. Bilo je tu kuvanih jaja, sira, krastavaca, paradajza, tek ispečena pita, hleb, puter, viršle, musli, čaj…
Kafa je tu, ali i u ostalim smeštajima bila nes, pa je sami pravimo, kako kome odgovara.
Spakovali smo se nakon što smo lepo jeli, pa krenuli do manastira Gelati.
Gelati
Manastir Gelati
Gelati je manastir samo 11 km udaljen od Kutaisija, kako kaže google, tj. 9,6 km od našeg smeštaja.
Parking se plaća 3 larija = oko 1 evro.
U manastirski kompleks se ulazi sa istočne strane. Kada je bio građen, glavna kapija je bila južna. Tu je grobnica kralja Davida IV Agmašenebelija tj. Davida Graditelja. Tražio je da bude sahranjen baš na tom mestu, da vernici gaze preko njegovog groba kada idu u crkvu. Hteo je da pokaže poniznost.
Sada se kroz tu kapiju vidi vinograd.
Grob kralja Davida IV
Kralj David je graditelj ovog manastira i celog kompleksa iz 12. veka. Osnovao je u okviru manastira Akademiju na kojoj su učeni – geometrija, muzika, filozofija, retorika… Gelati je bio poznat kao „Nova Atina“ ili „Drugi Jerusalim“. Akademija kralja Davida je postojala do 16. veka.
Freske u manastiru Gelati
Po legendi kraljica Tamara, koja je vladala u toku 12. i 13. veka, sahranjena je u tajnoj niši u crkvi manastira. Da li je tu zaista sahranjena ne zna se.
U Gruziji vole da je pominju u muškom rodu – kralj Tamar. Titula “mepe” koju je nosila, u prevodu je – kralj. Bila je to prva žena koja je Gruzijom vladala samostalno.
Dva puta se udavala. Prvog je muža oterala iz zemlje jer je hteo da joj preotme vlast, a sa drugim je imala sinove koji su kasnije vladali Gruzijom.
Manastir Gelati je na listi UNESCO kulturne baštine.
Bagrati
Hram Bagrati
10 km od Gelati manastira.
Vratili smo se u Kutaisi, ali ne u sam centar. Na uzvišenju sa severne strane je najvažnija crkva u gradu – Bagrati.
Bagrati hram je simbol ujedinjene Gruzije.
Tri kraljevine su postojale u prošlosti, a njima su vladali vladari tri ogranka dinastije Bagrationi.
Bagrat III je ujedinio državu. Njegov otac je bio kralj Iberije ili Kartlije, a majka je bila sestra kralja Abhazije, koji nije imao decu. Bagrat je nasledio oba trona. Na kraju je anektirao i Kahetiju. Kutaisi postaje prestonica.
Kralj objedinjene države, Bagrat III sagradio je hram Bagrati početkom 11. veka. Hram je nazvan po njemu, a crkva je posvećena Uspenju Bogorodice. Kralj je u toj crkvi krunisan.
Bagrati
Prva hrišćanska crkva je tu bila izgrađena još u 4. veku.
Hram Bagrati je dva puta rušen. U 16 veku su ga rušili Otomanski Turci, a u 19. veku Rusi, koji su tu ratovali protiv Turaka.
Obnovljen je 2011. Restauracija nije urađena po pravilima, pa je Bagrati hram skinut sa liste UNESCO baštine.
Unutra je pomalo prazan. Crkva je velika i nije oslikana freskama. Primetili smo čudne metalne stubove. Pretpostavili smo da postoji razlog zbog čega su tu. Kasnije sam saznala da je baš taj deo jedan od glavnih razloga za skidanje sa UNESCO liste.
Pogled na Kutaisi
Hram je na uzvišenju, sa druge strane reke Rioni u odnosu na centar Kutaisija. Lep je pogled na grad sa mesta nekadašnjeg zida.
Banja Chaltubo (Tskaltubo)
Na putu do Prometejeve pećine prošli smo kroz banju Chaltubo (Tskaltubo). U jednom delu me je prizor podsetio na Karlove Vari. Ne na centar, ni na stari deo grada, već na prilaz od parkinga, kada se kroz uređeno zelenilo prilazi gradu.
Osim toga, gruzijska banja nema nikakve veze sa češkom.
Ova lekovita banja bila je čuvena i jako popularna u vreme Sovjetskog Saveza.
Navodno je Staljinu u Moskvi doktor prepisao toplu, mineralnu vodu za bolove u nogama. Tada su brzinski građena kupatila. Kasnije je uređen i veliki park i izgrađeno je još kupatila, hotela, sanatorijuma…
Raspadom Sovjetskog Saveza pacijenti i turisti su napustili banju. Inventar su ljudi pokrali, razneli, a onda su se tu uselile mnoge porodice koje su napustile ratom zahvaćenu Abhaziju.
Avanturistima je postalo zabavno da dolaze u Chaltubo, da obilaze i fotografišu velike, nekada raskošne, a sada ruinirane banjske zgrade.
Izgleda da će se to promeniti. Pojavili su se investitori koji su rešili da obnove ovu banju.
Radovi su počeli.
Prometejeva pećina
Prometejeva pećina
Udaljena je 20 km od hrama Bagrati, od Kutaisija.
Gotovo pred samim parkingom nas je zaustavio čovek i nudio da besplatno ostavimo kola kod njega… a on ima restoran… Sve nam je bilo jasno, ali nismo imali vremena za restoran…
Otišli smo na parking pećine i platili 3 larija.
Sad mi je žao što nismo bar kafu popili kod njega, ne zbog parkinga.
Podaci o pećini
O Prometejevoj pećini sam pre posete saznala da je osvetljena raznim bojama, da se u njoj čuje muzika i da je jedan deo moguće obići čamcem.
Želela sam tu vožnju čamcem.
U blizini je planina Hvamli. Tu je po legendi bio okovan Prometej.
Kada smo kupovali karte saznali smo da čamac ne ide. Sale je bio spreman da potpuno odustane od obilaska. Ali.. nismo prešli ukupno 40 km (tamo i nazad) da tek tako odustanemo…
Kupili smo standardne karte. Platili smo karticom.
Pećina je duga 11 km, a oko 1,8 je uređeno za turiste.
Ponekada okolnosti mogu da umanje doživljaj. Nekada čak i da upropaste. Ovoga puta nije bilo tako drastično, ali turistička grupa iz Indije koja se našla sa nama u obilasku mi je blago rečeno smetala.
Bilo ih je puno, bili su bučni, zadržavali se dugo zbog slikanja na mestima gde je nemoguće obići ih. Vodiča gotovo da nisam čula.
Pećina je na par mesta osvetljena svetlima koja menjaju boje i na tih par mesta se čuje melodija iz filma „Ameli Pulen“.
Čuvar pećine
Na izlazu je skulptura meštanina Tkabladzea, koji je tri decenije čuvao pećinu.
Na izlazu je i mali autobus koji posetitelje vraća na početak, kod parkinga. Ušli smo u njega među prvima i u prvoj turi se vratili nazad.
Na kraju smo zaključili da je ovo mesto koje smo mogli da preskočimo.
Kutaisi u povratku, na suncu.
Dalje smo nastavili ka zapadu Gruzije, ka Crnom moru, u Batumi.
A o Batumiju pišem u nastavku…
Kako smo putovali do Gruzije? Iznajmljivanje automobila.
Koje smo gradove obišli?
Batumi stari i novi.
Soliteri na obali Crnog mora. Spavanje na 45-om spratu.
Alfabet toranj. Ali i Nino.
Prijavite se za Newsletter
Obaveštavaću Vas o novim putničkim pričama.
Neću Vam pretrpavati inbox.
No Comments