14 Aug Gruzija – Šekvetili (Shekvetili), Katski stub, Čijatura, vinarija
Na putu od Batumija do Gorija svratili smo u Šekvetili, do manastira Katski stub, a zatim i u Čijaturu. Nismo planirali da taj grad razgledamo, već nam je bila potrebna usputna pauza da odmorimo i ručamo.
Od zapada ka istoku Gruzije - Šekvetili, Katski stub, Čijatura
U daljini sneg
Krenuli smo iz Batumija ka Goriju popodne. Činilo mi se da nije mnogo kasno, ali kako u Gori tj. okolinu Gorija nismo išli diretno, bilo je kasno.
Bio je to treći dan našeg putovanja (ili četvrti, ako računam polazak iz Beograda ka Budimpešti) i treći po redu smeštaj, opet samo na jednu noć.
Nikada to sebi do sada nisam uradila. Ne volim da iz noći u noć menjam smeštaj, ali želja da vidim što više za kratko vreme je presudila.
Šekvetili - Park Muzičara
Sale i Hendriks
Prva stanica na putu ka Goriju je bila mesto Šekvetili. Jedino što nas je tu interesovalo je jedan neobičan park.
Kratka je vožnja od Batumija do parka.
Pored ulaza je veliki, besplatan parking. Tog dana je bio gotovo prazan.
Mapa muzičkog parka
Volite li Elvisa ili Bitlse ili možda ipak Džejmsa Brauna? Mocarta? Betovena? Rege ili francuske šansone, operu ili pop? Sve to možete da slušate u Parku Muzičara, u mestu Šekvetili, nedaleko od Batumija.
Kako prilazite nekoj od skulptura, sa zvučnika kreće muzika tog izvođača (ili benda). Ima ih 35. Neumorno smo išli od jedne do druge… osluškivali… bilo je posetilaca koji su đuskali…
Bob Marli
Ulaz je besplatan. Nema ograde. Sve očuvano, radi.
Dok smo šetali videli smo ponekog radnika kako kosi travu. Inače se videlo da se park održava.
„Ne bi ovo kod nas opstalo“ – tužno je Saša konstatovao. Slažem se, a nije mi drago zbog toga.
Šta vi mislite? Da li bi takav park mogao da postoji u Srbiji, a da ne bude uništen, pokraden?
Imajte u vidu i da Gruzija nije bogata zemlja.
Do Katskog stuba
Na putu i u gradovima, puno je pasa lutalica.
Sa takvim mislima, ali ispunjeni onim što smo videli i doživeli, nastavili smo dalje ka istoku.
Čekalo nas je poprilično vožnje.
Plan puta nisam u potpunosti imala utvrđen na polasku.
Zaključila sam da bi sasvim bilo ok da obiđemo jedan manastir na visokoj steni koji je usput. Tj, to je malo skretanje sa trase…
Usput…
Ne, nije bilo usput i to je ispala duža i zamornija vožnja nego što nam je bilo potrebno.
Mogli smo autoputem da preprečimo, a umesto toga, krenuli smo lošim putem, naišli na radove, na blato i to sve u sumrak, a zatim i po mraku.
Google map putanja je navodila put preko Čijature kao pravi izbor između Batumija i Gorija, ali on to nikako nije.
Poslednjeg dana, kada smo se vratili u Kutaisi držali smo se puta E 60. Ako ne planirate usputne obilaske, to je put koji vam savetujem.
Ispred kapije manastira
Do manastira smo stigli u sumrak.
Udaljen je 205 km od Batumija, 160 km od Šekvetilija, 11 km od Čijature, 118 km od Gorija, a 120 km do našeg cilja, sela Khidistavi i vinarije Gogi Dvalishvili.
Na Tripadvisor-u sam saznala da kolima može da se dođe do podnožja stuba/brda, do kapije, a ne samo do parkinga. Parking je nešto niže, a onda i veliki nagib, uspon do stuba, a tamo gore je dovoljno mesta za parkiranje, okretanje vozila.
Značilo nam je da se ne penjemo u tom momentu.
Manastir Katski stub
Manastir Katski stub
Na oko 40 m visokoj, uskoj steni izgrađen je manastir.
Deluje impresivno. Podseća na Meteore.
Nema tu stepenica, samo metalne merdevine.
Niko više ne živi gore. U podnožju je manastir iz kog se monasi povremeno penju na stenu do onog na vrhu, da bi tako bili bliži Bogu.
Poslednji koji je gore živeo je monah Maksim Kavtaradze. Poslednji stilit.
Stiliti su bili asketi koji su živeli na visokim, stenama, u pećinama, na nedostupnim mestima gde su mogli da se osame i posvete Bogu.
Maksim je stilit 21-og veka.
Namirnice su mu dostavljali uz pomoć čekrka. Silazio je odatle dva puta nedeljno da bi se molio zajedno sa ostalim monasima. 20 minuta je potrebno da se siđe ili popne tim metalnim merdevinama.
On je bivši zatvorenik. Bio je alkoholičar. Prodavao je narkotike. Nakon zatvora je bio rešen da promeni život. Divio se monasima koji su nekada davno živeli na visokom, vitkom Katskom stubu. Rešio je da se popne i posveti molitvi.
Kažu da je sišao jer je previše turista počelo da dolazi.
Peli su se gore. Kuvao im je čaj. Nije hteo nikome da zabrani da se popne, ali nije bilo mira koji je asketi bio potreban.
Od legende do istorije
Manastir Katski stub
I pre hrišćana, ovo je mesto bilo sveto za pagane koji su tu obavljali obrede plodnosti. Tako bar prenosi lokalna legenda.
Po arhimandritu manastira Ilarionu smatra se da je prva crkva tu izgrađena u 6. veku, jer je utvrđeno da Bolnisi krst urezan u osnovu stene, potiče iz tog vremena.
Takav krst nosi naziv Bolnisi jer je preuzet sa ornamenta crkve Bolnisi Sioni koja je izgrađena u 5. veku.
Zovu ga i Šapasti krst. To je krst čiji su kraci uski u centru, pa se šire ka krajevima.
Nacionalni je simbol Gruzije. Na zastavi je i grbu države.
Bolnisi krst
Istoričari smatraju da je prva crkva na Katskom stubu izgrađena u 9. ili 10. veku, a da su monasi prestali da se penju gore u 15. veku kada su teritoriju zauzeli Turci Osmanlije.
Po rečima Arhimandrita, asketski život se bez prekida odvijao do ranog 17. veka.
1944. je organizovana ekspedicija koja je na stubu pronašla ostatke crkve, stilitskog (skitskog) života i u sarkofagu zemne ostatke poslednjeg monaha koji je tu živeo. Njegove mošti su još uvek na vrhu Katskog stuba.
Donja crkva je iz 12. veka. Posvećena je Svetom Simeonu Stolpniku Starijem.
Monasi su je ponovo naselili 1997, kada je došao monah Maksim. U obnovi su mu pomogli meštani obližnjeg sela.
U početku je tu živeo u starom frižideru.
2011. su se pridružili i drugi monasi.
Natpis na ogradi manastira
Kolima smo došli do ograde manastira. Ušli u dvorište. Divili se nesvakidašnjem prizoru. Gore i da smo hteli nismo mogli. Od pre 8 godina je zabranjeno popeti se na stub iz sigurnosnih razloga.
I pre ove zabrane, ženama je bilo branjeno da se penju, čak i monahinjama.
Kažu da to nema veze sa rodnom diskriminacijom već da monahinje pomažu monasima odozdo. Daju im hranu i mole se sa njima.
Otac Ilarion iz ovog manastira smatra da je muškarac glava, a žena kičma i da jedno bez drugog ne mogu.
Čijatura (Chiatura)
Čijatura (preuzeto sa – wikimedia commons)
Po mraku, kroz radove, kroz raskopan, blatnjavi put, nastavili smo dalje ka Čijaturi.
Kada smo ušli u brdoviti gradić shvatili smo da je krajnje vreme da stanemo. Iznenadila su nas svetla grada u nedođiji. Nama je bar u tom momentu, nakon vožnje do same Čijature i brdovitog terena delovalo da smo u pravoj zabiti. Ipak to nije bilo selo, ni naselje, već pravi grad.
Kroz park u Šekvetiliju smo šetali, kod Katskog manastira nije ni postojala opcija da negde jedemo. Nigde već satima nismo odmarali, sedeli…ni jeli.
U smeštaj smo i onako kasnili…
Zaustavili smo se u ulici Ninoshvili. Nekoliko koraka nazad i naišli smo na Café Paris.
Lokalna ekipica je pila pivo. Kelnerica je bila ljubazna. Bilo je toplo, udobno i imali su hranu! Naručili smo po gustu čorbu i hačapuri.
Bili smo blizu reke Kvirila, gradskog parka, centralne stanice žičare…
Nismo bili svesni svega toga. Ne bi ništa promenilo ni da jesmo bili. Bilo je kasno. Bili smo umorni. Želeli smo da što pre stignemo u smeštaj.
Kakva je Čijatura?
Čijatura, žičara (preuzeto sa – wikimedia commons)
Čijatura je rudarski grad. U planinama koje okružuju kanjon reke i sam grad, pronađen je mangan u drugoj polovini 19. veka. Teren je izuzetno strm, pa je rudarima bilo teško da se svakodnevno penju do rudnika. 50-ih godina 20. veka je napravljen sistem žičara sa kabinama – putničkih i teretnih.
Nakon raspada Sovjetskog Saveza Čiatura je izgubila značaj. Mnogi su rudnici zatvoreni. Ostalo je par onih koji rade. Rudari su ostali bez posla pa su morali da se sele. Broj stanovnika se prepolovio.
Čiatura gotovo da je postala grad duhova. Zgrade, infrastruktura, industrijski objekti su propadali. To je postalo još jedno mesto koje vole oni turisti koji su skloni tmurnim, napuštenim lokalitetima.
Posebno su postale interesantne žičare.
Nemojte da vas zavaraju priče o zarđalim žičarama. Te se ne koriste od 2017. Sada su u upotrebi nove francuske, sa novim gondolama, novim stanicama. A obnavljaju se i stare. Trebalo bi da pojedine počnu opet sa radom ove 2024., kao i 2025.
Obnavlja se i sam grad. Kreče se fasade, renoviraju ulice, uređuju bašte.
Sve to nije bilo lako razaznati te kasno-novembarske večeri.
Kod Gogija u vinariji
Kvevri u dvorištu
Nas je put dalje vodio do sela Khidistavi i privatne vinarije Gogi Dvalishvili.
Kada sam rezervisala smeštaj gledala sam neke u samom Goriju, a onda sam videla i taj u vinariji, koji je u stvari u pravom seoskom domaćinstvu i pomislila sam – što da ne! Hotela, B&B-a, apartmana…smo se nagledali. Hajde da probamo nešto drugačije.
U recenzijama sam videla da je gostima domaćin nudio degustaciju vina uz večeru. Međutim, ne svima, pa nisam mogla da računam da će se to desiti. Bili smo spremni da to platimo.
Kako je naš put postajao sve duži i bilo je izvesno da ćemo u smeštaj stići kasno, shvatili smo da su šanse za bilo kakvu degustaciju ne tanke, već nepostojeće.
Tako je i bilo. Lako smo našli kuću. Parkirali u dvorištu.
Najavila sam svakako na vreme da kasnimo i koliko, da nas Gogi ipak sačeka. Da ne ode da spava.
Računala sam da ću bar sledeće jutro kupiti jednu flašu, pa piti njegovo vino u Tbilisiju.
Bio je jako ljubazan naš domaćin. Odveo nas je na sprat velike kuće i pokazao nam našu sobu sa kupatilom. Sve je bilo besprekorno čisto. Izgledalo je bolje nego na fotografijama.
Dnevna soba
Nije bilo drugih gostiju pa smo veliku centralnu sobu imali samo za sebe. Na žalost, samo u njoj je radila klima što nije bilo dovoljno da zagreje ni taj prostor. Do naše sobe ništa toplote nije stizalo, a ni do kupatila.
Ja sam u jakni sedela u dnevoj sobi i gledala TV do nekog doba…
O Gruzijcima se priča da su dobri domaćini. Stumari je njihova reč za gosta i smatra se da je gost Božji dar. Izgleda da mi to ipak nismo bili. Mislim, nismo za Gogija bili baš poklon od Boga.
Jutro u vinariji
Na terasi
Ujutru se Sale direktno iz kreveta obukao kompletno. Čak i jaknu. Tek onda je otišao da se umije.
Ja nisam bila dovoljno mudra da uradim isto. Gadno sam se nakupila hladnoće, što sam najviše osetila kasnije u toku dana.
Šteta što se tu nismo našli leti. Ispred je bila velika terasa sa ljuljaškom. Iza su u dvorištu košnice.
Do prizemlja i trpezarije se izlazi napolje, pa ulazi spolja.
A u trpezariji je bio postavljen doručak – pite, sir, hleb, med… sve divne stvari. Tu je bila i grejalica koja je odlično zagrejala prostor.
Tada sam već bila nadrndana. Što nam je nije stavio u sobu nego je dozvolio da se smrzavamo!
Gledala sam naređane flaše vina i rešila da ne kupim ni jednu. Ima vina i u Tbilisiju. Njemu više ništa nećemo platiti.
Vinski podrum
Ukopane kvevri u vinskom podrumu
Onda je ušao i ponudio da vidimo podrum. Otvorio je vrata tik pored trpezarije i voilà, tu je bio.
Tu smo videli kako se vino pravi na stari, tradicionalni način, u glinenim posudama koje zovu kvevri.
Stvarno je bilo interesantno. Kvevri su ukopane u pod. Vire samo otvori. Videli smo već u dvorištu nekoliko tih amfora na travi, ali tek u podrumu smo videli kako su postavljene.
Tu se stavlja grožđe. Ono se pritiska, pa se u kvevri stavlja sve – sok, kožice, peteljke, semenke. Kvevri se zakopaju i povremeno se mulja dugim štapom.
Stara tradicija pravljenja vina u kvevrima je od 2013. na UNESCO listi nematerijalne baštine.
Proces pravljenja vina u kvevrima
U Gruziji se vino pravi „tek“ nekih 8.000 godina. Pije se svuda, puno. U svakom restoranu, kafiću, nailazili smo na dobar izbor vina. Osim standardnih crvenih, belih i roze, prave i narandžasto.
Ako niste neki vinopija, već više volite žestoka pića, tu je čača!
Čača se pravi od komine. To je nešto kao vinjak. Ja sam očekivala lozu bezbojnu, u maloj čašici. U Tbilisuju u restoranu u kom smo jeli prvo veče, stigla je čaša do pola puna tamnog pića – 1 deci.
Cena čače je u tom lokalu bila 2 larija (1 evro = 2.9 larija).
U vinariji
Kod Gogija ipak nismo pili. Podrum vina mi se dopao, ali sam i dalje bila nadrndana zbog ledene sobe.
Spakovali smo se i krenuli.
Za taj dan smo isplanirali grad na stenama i u pećinama – Upliscihe (Uplistsikhe), Mchetu – drevnu prestonicu i manastir Džvari. Želeli smo još i da u Tbilisi ne dođemo isuviše kasno, da bar malo već to prvo veče upoznamo grad, a i da u centru večeramo.
Kilometara nije bilo puno tog dana, ali sadržaja jeste.
O tome u nastavku…
Batumi stari i novi.
Soliteri na obali Crnog mora. Spavanje na 45-om spratu.
Alfabet toranj. Ali i Nino.
Od pećinskog grada Upliscihe (Uplitsikhe), preko stare prestonice Mcheta, do manastira na brdu Džvari (Jvari)
Prijavite se za Newsletter
Obaveštavaću Vas o novim putničkim pričama.
Neću Vam pretrpavati inbox.
No Comments