14 Jan Produženi vikend na Kopaoniku – I deo
Šta videti u okolini Kopaonika?
Oktobar je. Letnja sezona na Kopaoniku se tek zvanično završila, a zimska se još nije približila.
Dvoljno je hladno. Čak i u oktobru može da padne sneg na Kopaoniku. Znali smo da što pre krenemo veća je šansa da ga izbegnemo.
Zamenili smo letnje gume za zimske i bili smo spremni.
Kopaonik
Saša je na dan puta radio, pa smo krenuli popodne, dosta kasno. Ovoga puta smo imali još jednog saputnika, našeg kuma Miloša.
Putovali smo iz Beograda autoputem preko Kruševca. Standardna maršruta.
Pravili smo pauzu usput da dopunimo tag, popijemo kafu i tek kasno uveče, po mraku i magli, stigli smo u apartman.
Kopaonik
Nismo imali plan šta raditi na Kopaoniku. Ono što mi je bilo važno je da jedan dan odemo na izlet i obiđemo Novi Pazar, Petrovu crkvu i manastire koji su nedaleko od ovog grada. Imam ja neke želje za obilaske na Kopaoniku, ali nisam htela ništa da forsiram, da ne zamorim saputnike.
Tako je i bilo.
Izlet - Petrova crkva, Đurđevi stupovi i Sopoćani
Kopaonikom smo samo šetali bez određenog cilja, ali smo na izlet otišli onako kako sam zamislila mada je kum pokušavao da odbaci iz plana jedan manastir, da promeni maršrutu, da prvo idemo u Novi Pazar da jedemo, da ne planiramo mnogo unapred.
To – “Ma videćemo“… obično se pretvori u malo šetnje, puno sedenja na piću i ja u takvim situacijama ne vidim mnogo.
A želim da vidim.
Konaci
Konaci
Hotel Grand - bazen sa toplom vodom
Petrova crkva, Đurđevi Stupovi, Sopoćani - celina pod zaštitom UNESCO-a
Prvo odredište – Petrova crkva
Petrova crkva i staro groblje
Apartman nam je bio odmah pored Grand hotela, u centru. Odatle nam je bilo potrebno oko 1 h do Novog Pazara, preko Raške.
Naše prvo odredište je bila crkva Svetih apostola Petra i Pavla, koju jednostavno zovu – Petrova crkva.
Ona je samo 2 km udaljena od centra grada, a iz pravca Raške je vrlo jednostavno doći:
Nakon što ugledate tablu sa nazivom grada Novog Pazara, skrenete desno na drugom izlazu, zatim se nailazi na kružni tok na kome se skreće na prvom izlazu i ubrzo (za 1 km) se nailazi na braon tablu – obaveštenje da se približavamo crkvi koja je na brdašcu.
Razmišljala sam da li ima smisla ići kolima gore do same crkve, gde se nalazi 3-4 parking mesta ili produžiti napred na parking. Sale je procenio da je ok ići uzbrdo, pa smo ubrzo bili kod crkve.
Zvonik Petrove crkve i groblje
Groblje Petrove crkve
Petrova crkva je po obliku rotonda. Okružena je kamenim zidom, a unutar tog zida se, osim crkve, nalaze staro groblje i zvonik. Privukli su nas nadgrobni spomenici. Uglavnom su u obliku krsta sa natpisima više ili manje čitkim.
Pokušavali smo da rastumačimo natpise, fotografisali, kružili oko crkve, gledali grad sa visine. Pratilo nas je lepo, crno kuče blatnjave njuške. Volim pse, ali sam sve vreme razmišljala kako će da me zamaže, a tek smo krenuli sa obilascima. Veselo je mahao repom i pokušavao da me onjuši.
Ostavili smo ga u crkvenoj porti i ušli u crkvu. Nikoga nije bilo unutra. Potpuni mir. Pravi način da se poseti najstarija crkva u Srbiji.
Kupola
Petrova crkva je obnovljena u 10-om veku. Na istom mestu se ranije nalazila ranohrišćanska crkva, a po vazama, nakitu i drugim predmetima, utvrđeno je da se tu nalazio ilirski kneževski tumul iz 5 veka pre nove ere.
U vreme vladavine velikog župana Stefana Nemanje Petrova crkva je bila sedište Raške episkopije. U njoj su kršteni vladarevi sinovi Vukan, Stefan i Rastko.
U ovoj crkvi je održan sabor 1196. na kome se Stefan Nemanja odrekao vlasti. U Petrovoj crkvi su se i on i njegova supruga, velika županica Ana, zamonašili. On je zatim, kao monah, otišao u Studenicu, a njegova supruga u Bogorodičin manastir kod Kuršumlije.
Spomen obeležje
U prostoriji koja se nalazi na južnoj strani, desno od ulaza, izloženi su nadgrobni spomenici. Na pojedinim su urezana jednostavno stilizovana lica. Linearni potez je prikazivao detalje – brkove, naočare, kape.
Na facebook stranici ArcheoSerbia sam saznala da su takvi nadgrobni spomenici “Studeničke škole”, koji su rasprostranjeni u Raškoj oblasti i ostatku jugozapadne Srbije i da je najveći deo nastao u razdoblju od 16. do 18. veka.
Nadgrobni spomenici
Nadgrobni spomenici
Drvene stepenice vode na uzanu galeriju. Popela sam se i videla otvore ka unutrašnjosti crkve na kojima su vernici ostavljali novčiće. Crkva ima i male spoljne prozore. Prvobitno ih nije imala. Samo male otvore veličine puškarnica. Po Aleksandru Deroku, prvi prozor su probili lopovi da bi opljačkali crkvu. Tek kasnijim izmenama i dogradnjama crkva dobija prozore.
Na parapetu jednog malog prozora naišla sam opet na urezani lik jednostavnih crta, sa brkovima.
Lice na parapetu prozora.
Novac koji ostavljaju vernici
Interesantan simbol koji se može videti u ovoj crkvi je sidro sa patrijaršijskim krstom ili rascvetali krst. Ovaj simbol je deo freske iz druge polovine 13-og veka. Nalazi se u zapadnoj konhi, a po tom simbolu su napravljeni medaljoni, magneti, male kutije, koji se mogu kupiti u crkvenoj prodavnici.
Medaljon izrađen po motivu rascvetalog krsta
Oglasilo se zvono sa zvonika koje me je trglo iz razmišljanja. Treba ići dalje.
Čim sam izašla iz crkve dočekalo me je kučence sa već skorenim blatom na njuškici. I dalje je veselo mahalo repom.
Manastir Đurđevi Stupovi
Manastirska crkva Svetog Đorđa
Krenuli smo dalje ka Đurđevim Stupovima. O ovom manastiru nisam znala mnogo.
Petrova crkva me je odavno privlačila. Dugo sam želela da je vidim. Sopoćani su takođe manastir za koji sam uvek smatrala da je važno posetiti ga.
O Đurđevim Stupovima sam znala da su bili razrušeni i da je potrebno sredstava da se obnove. Sve vreme mi je odzvanjalo – Obnovimo Stupove, Obnovimo sebe podignimo Stupove… Sećam se koncerata ansambla Stupovi.
Do manastira nema mnogo vožnje. Samo je 4 km udaljen od centra Novog Pazara. Za razliku od Petrove crkve koja je u samom gradu, iako na uzvišenju, manastir Đurđevi Stupovi je van grada, više je izmešten, u zelenilu je i na većem je uzvišenju.
Staza od parkinga ka manastiru
Đurđevi stupovi na uzvišenju
Zadužbina je Stefana Nemanje iz 1171. godine.
Po legendi, Stefana Nemanju su braća zatvorila u jednu pećinu, u kojoj se molio Svetom Đorđu. Obećao je da će mu sagraditi crkvu ako ga svetac izbavi.
Ono što znamo da je istina je da je, kada je postao vladar – veliki župan, zaista sagradio crkvu i posvetio je Svetom Đorđu. Bio je to prvi manastir raške škole. Tu su se sjedinili zapadnjački romanički i istočnjački vizantijski stil.
Kasnije je Nemanjin unuk, kralj Dragutin, dogradio crkvu, dao da se oslika priprata. Ulaznu kulu manastirskog kompleksa pretvorio je u kapelu i namenio joj funkciju grobne crkve posvećene Svetom Nikoli u kojoj je kasnije sahranjen.
Zvono teško 2 tone, privremeno je smešteno u porti manastira. Izliveno je 2014. godine.
Priznajem da nisam znala da je tu sahranjen. Ako sam nekada to čula ili pročitala – zaboravila sam. Ne bi mi bilo prvi put. Ipak, kada sam ušla u kapelu videla sam grobnicu, a iznad ktitorsku kompoziciju i sve mi je bilo jasno.
Kralj Dragutin je nasledio svog oca Uroša I Nemanjića. Njegova majka bila je Jelena Anžujska zbog koje kažu da je njegov otac tražio da se posade jorgovani duž doline Ibra da joj ulepša dolazak u novu domovinu.
Oženjen je bio ugarskom princezom Katalinom. To je bio politički brak, kao i mnogi u to vreme. Uroš I je ratovao protiv Ugarske, pa je prilikom potpisivanja mirovnog ugovora dogovoren brak između Dragutina i Kataline da bi mir bio učvršćen. Kao svadbeni poklon Dragutin je dobio deo Srema i Beograd, koji po prvi put postaje deo Srpske države.
Đurđevi stupovi kome fale stupovi
Izašla sam iz kapele i prošetala crkvenim dvorištem. Posmatrala sam crkvu prvo spolja, sa svih strana, a tek onda ušla unutra.
U vreme austrijsko-turskog rata krajem 17-og veka manastir je bio napušten. Poslednji monasi su otišli ka severu u vreme Velike seobe Srba. Turci su uzimali kamen manastira da grade utvrđenje u Novom Pazaru.
Opusteli manastir je u 19-om veku bio ruševina.
Enterijer manastirske crkve
Godine 2000. počinje gradnja konaka. Monasi su se nakon nešto više od 300 godina ponovo naselili u manastir Đurđevi Stupovi.
Bilo je potrebno obnoviti manastir. Puno je urađeno, ali još uvek ne sve. Još uvek nekadašnji moćni, visoki stubovi – stupovi, po kojima je manastir dobio ime, nisu obnovljeni. Bili su simbol moći države.
Ipak važno je da je ovo mesto dobilo duhovnu obnovu. Monasi su tu.
Staza od crkve do parkinga
Manastir Sopoćani
Na putu do Sopoćana smo se vozili kroz lepu prirodu, a put je bio mnogo gori – zakrpa do zakrpe. Kao pačvork da je neko radio.
Krpljeni put do Sopoćana
Prošli smo pored staze za Stari Ras, prestonice iz vremena Nemanjića. Tvrđava je na brdu i čitala sam da je od prošle godine dostupnija jer je uređena staza do nje u dužini od 950 m. 950 m uzbrdo, pa još toliko naniže, a po fotografijama i snimcima iz vazduha vidim da od samog utvrđenja skoro da ništa nije ostalo.
Zbog važnosti ovog mesta pomislila sam da možda ipak treba da stanemo na povratku ka Novom Pazaru i popnemo se do Starog Rasa, ali Sale je rekao NE strogim tonom.
Nisam se bunila jer sam prvobitni plan sama smislila, a da smo išli do tvrđave u Novi Pazar bi verovatno stigli po mraku.
Verujem da će biti drugih prilika za posetu.
Ovčice na putu do Sopoćana
Okolina Sopoćana
Kada smo ušli kroz kapiju, unutar kamenog zida kojim je okružena manastirska crkva Svete Trojice, osetila sam strahopoštovanje, pravo uzbuđenje što sam na tom mestu. Znala sam da su neke od naših najlepših fresaka upravo tu.
Freska Uspenje Presvete Bogorodice, koja se nalazi na zapadnom zidu naosa crkve, proglašena je 1961. godine u Parizu na svetskoj izložbi za najlepšu fresku čitavog srednjeg veka.
Manastir je u 13-om veku sagradio kralj Uroš I Nemanjić sin Stefana Nemanje i Ane Dandolo.
Nazvan je Sopoćani po staroslovenskoj reči sopot, što znači izvor, jer je nedaleko odatle izvor reke Raške.
Crkva je prvobitno bila ukrašena freskama i sa spoljne strane. Tu su bili oslikani raznobojni pravougaonici koji su davali utisak da je crkva od mermera. Nisu se očuvale.
Manastirska crkva Svete Trojice
Uroš I je gradio crkvu da mu bude mauzolej. On je tu sahranjen, a tu je i grobnica njegove majke kraljice Ane Dandolo.
Njegova supruga, kraljica Jelena Anžujska je sahranjena u svojoj zadužbini, u manastiru Gradac.
U crkvi se nalazi i grobnica arhiepiskopa Joanikija I, velikog vladarevog prijatelja, koji je zajedno sa kraljem učestvovao u planiranju gradnje i oslikavanja manastirske crkve.
Ušli smo u crkvu, prvo u egzonarteks koji je dozidan u 14-om veku u vreme vladavine Stefana Dušana dok je još bio kralj, a ne car, pa u pripratu gde je grobnica kraljice Ane Dandolo i najzad u naos.
Okrenula sam se suprotno od oltara i ugledala tu najlepšu fresku srednjeg veka. Dugo sam je gledala, pa se vraćala u predhodne prostorije, pa opet u naos da vidim i ostale freske, pa se opet vraćala Uspenju Bogorodice.
U jednom momentu sam čula da Miloš priča sa monahom, a onda sam shvatila da su vrata koja su sa strane, a koja vode ka oltaru, bila otvorena i da je Miloš krenuo tamo. Tu radoznalost svi imamo, da zavirimo gde je moguće, ali oltar je zabranjena zona.
Onda nam je monah dopustio da preko ikonostasa bar pogledamo freske oslikane u naosu. Pomerio je zavesu i otkrio freske koje su obično skrivene za nas. To su – Pričešće apostola i Poklonjenje žrtvi. Naivno smo pitali da li možemo da fotografišemo. Rekao nam je da je fotografisanje u ckvi zabranjeno i da to sve piše na ulazu. Ipak nam je dozvolio da slikamo samo jednom bez blica.
Ako je već – samo jednom, onda je moj izbor bio freska Uspenje Bogorodice.
Uspenje Bogorodice
Još tu ima fresaka koje bih poželela da fotografišem. Jedna od najpoznatijih je Sveti apostol Filip, poznata kao Lepi Jovan jer se dugo mislilo da je naslikan Sveti Jovan, a lepi – jer se smatra jednom od najlepših slika muškog lica. Ovu fresku zovu i srpska Mona Liza.
Fotografisala bih i fresku Smrt Ane Dandolo koja je u priprati, ali i druge… Možda je jedna ipak dovoljna za slikanje, a sve ostale za gledanje.
Krajem 17-og veka su monasi napustili manastir.
Turci su sa crkve skinuli olovni krov, a ona je propadala u narednim vekovima. Pravo je čudo da je veliki deo fresaka ostao sačuvan, mada zlatnih listića kojima su ukrašavane više nema. Pojedini stručnjaci smatraju da je zaslužan kvalitet kreča koji je u 13-om veku pravljen na tradicionalan način.
Nakon Drugog svetskog rata obnavlja se manastir, a obnavlja se i monaška zajednica. Još od druge polovine 20-og veka se povremeno sprovode konzervatorsko-restauratorski radovi.
Manastirska crkva Svete Trojice
Manastirska crkva Svete Trojice
Sasvim je razumljivo da su Sopoćani na listi svetske baštine UNESKO-a. Tačnije od 1979. godine na ovoj važnoj listi su Stari Ras i Sopoćani, a u kulturno-istorijsku celinu spadaju manastiri Sopoćani i Đurđevi Stupovi, crkva Svetih apostola Petra i Pavla (Petrova crkva) i arheološki lokalitet srednjevekovnog grada Rasa.
Sopoćani su od 2007. godine deo puta Transromanika koji spaja i promoviše evropsko nasleđe romaničkog perioda.
Iz Sopoćana smo dalje krenuli u Novi Pazar.
Prijavite se za Newsletter
Obaveštavaću Vas o novim putničkim pričama.
Neću Vam pretrpavati inbox.
No Comments