30 Nov Šta videti u Trebinju?
II deo
Maj 2021.
Nakon što smo tu prespavali, vreme je bilo da ozbiljnije upoznamo Trebinje.
Zelena pijaca
Krenuli smo prvo ka pijaci koja se nalazi na trgu Slobode ili Gradskom trgu kako ga još zovu. Divna mi je ta slika šarenog voća i povrća, sira, meda… pod krošnjama velikih platana.
Pijaca na glavnom trgu Trebinja
Pomislila sam na sir škripavac, za koji kažu da škripi pod zubima, a i na sir iz mešine (iz mijeha), koji je autentičan proizvod ovog kraja. Pravi se na isti način još od srednjeg veka. Znala sam da bi nošenje bilo kog sira u Beograd bila nemoguća misija. Na putu smo bili još tri dana. Kretali smo svaki dan ujutru, a u novi smeštaj stizali uveče.
Šta još možete tu kupiti, kao i proveriti radno vreme, možete saznati klikom na link – Zelena pijaca.
Tu na pijaci, okružen improvizovanim tezgama i drvećem, visoko na monolitnom stubu stoji anđeo. U ruci mu je mač, a nogama gazi zmiju. Simbol je pobede dobrog nad zlim.
Spomenik Oslobodiocima
Anđeo na stubu
Lik ovog anđela osmislio je najčuveniji Trebinjac, Jovan Dučić. Po njegovim crtežima nastao je ovaj spomenik podignut u čast heroja, ratnika i žrtava Prvog svetskog rata. Postavljen je na mestu gde su u tom ratu obešeni 77 muškaraca i 2 žene.
Pod platanima
Na korak dalje, iza ćoška, nalaze se još poznatiji platani koji daju hlad velikoj bašti, uglavnom punoj. Tu se kafa pije polagano, bez žurbe. Nije ovo grad za žurbu i nervozu. Lako je prilagoditi se trebinjskom stilu.
U hladu krošnji platana.
Po legendi 16 platana je zasadio baron Babić. On je krajem 19. veka stigao u grad sa Austrougarima i postao komandant grada. Ćerka mu je bila bolesna. Umrla je kada je imala 16 godina. U njenu čast je posađeno 16 platana.
Istina je malo drugačija. Na tom mestu je bilo groblje koje su Austrougari izmestili i tu posadili 20 platana. Sada ih je 16. Postojala je opasnost da će ih biti manje, jer je bolest zahvatila sedam stabala iznutra, pre šest godina.
Ipak, nije im još odzvonilo… Imaju preko sto godina, ali su još jaki.
Njegoš pod platanima
Kažu da ako niste sedeli u bašti pod platanima, kao da niste ni bili u Trebinju.
Petar II Petrović Njegoš
Ispred je Njegoš, tačinije prva skulptura igde podignuta pesniku, vladiki i vladaru. I taj spomenik je tu zahvaljujući Jovanu Dučiću. Njegova je to bila želja, a sam je odabrao i vajara – Tomu Rosandića, svog prijatelja, čije „konje vrane“ gledamo u Beogradu kako se propinju na ulazu u Narodnu skupštinu.
Spomenik je jedan od mnogih Dučićevih poklona Trebinju.
Jovan Dučić i park Jovana Dučića
Sa druge strane ulice, ka Njegošu gleda Dučić.
Dučićev spomenik je postavljen krajem 20. veka, uz park za čiji izgled je on sam u velikoj meri zaslužan.
Jovan Dučić kod ulaza u park.
Prvo drveće su tu posadili Austrougari krajem 19. veka. Njihov je plan bio da van gradskih zidina naprave veliki park. Doveli su stručnjake koji se razumeju u bilje pogodno za ovo područje.
Jovan Dučić je dodatno ulepšao gradski park, koji sada nosi naziv po njemu.
Bio je diplomata. Živeo je u evropskim metropolama. Diplomatsku karijeru je započeo kao pisar, a završio kao ambasador i to prvi imenovani ambasador kraljevine Jugoslavije. Kao diplomata službovao je u Carigradu, u Sofiji, Rimu, Atini, Kairu, Ženevi, Budimpešti, Bukureštu, Madridu i Lisabonu.
Video je puno lepog u tim gradovima i želeo je da oplemeni svoj rodni grad.
U parku
Iz Italije, koja je poznata po prelepim baštama, poslao je brodom zimzeleno rastinje za park. Slao je i agave i kaktuse za puteve van parka. Čak je obezbedio cisternu za vodu sa konjskom zapregom za održavanje zelenila.
Na samom ulazu su dva lava, još jedan Dučićev poklon gradu.
Tražio je da se u parku napravi fontana sa kupidonom ili bogom Plakirom, kupidonvim sinom, kako neki izvori sugerišu. To je bila jedina fontana u celoj Bosni i Hercegovini. Današnja je kopija te koju je Dučić osmislio.
Skulptura lava na ulazu u park.
Mada je najveći deo života proveo daleko od Trebinja taj grad mu je uvek bio u srcu i u mislima.
Dok je bio diplomata u Rimu kupovao je skulpture, kamenu plastiku, sarkofage, knjige… i sve slao u Trebinje.
1934. godine je u grad stigao deo zbirke – 73 primerka kamene plastike, u 15 sanduka, težine 5.000 kilograma. Sada se nalaze u muzeju Hercegovine, u kom „Dučićevu zbirku“ uz kamenu plastiku čine slike, Dučićeva odlikovanja, njegova ambasadorska odora, rukopisi…
Inicirao je gradnju muzeja. Čak je pravio nacrt kako bi trebalo da izgleda. Ipak, danas se muzej Hercegovine nalazi u zgradi nekadašnje kasarne.
Narodnoj biblioteci poklonio je preko 5.000 knjiga, rukopise, pisma, dnevnike, lične predmete…
Mural u centru Trebinja
Sve što je za života zamislio, napravio, obezbedio za Trebinje, sam je finansirao. Voljenom gradu je zaveštao svoju veliku zbirku umetničkih slika, crteža, mozaika, tapiserija, svoj nameštaj.
Umesto da ta kolekcija, koju je godinama stvarao u toku svog dugogodišnjeg diplomatskog rada, bude preneta u muzej, završila je na licitaciji. Mnoga su dela prodata ispod cene. Tek deo se sada nalazi u Trebinju u muzeju Hercegovine.
Nije ta licitacija organizovana zbog nečije lične dobiti, već da se ispuni Dučićeva želja iz njegovog poslednjeg testamenta. Potrebno je bilo izgraditi crkvu na brdu, a vrednost ostavljenog novca se smanjila. Deo je otišao na honorare advokata. Čak ni licitacijom sredstva nisu obezbeđena.
Dva placa u Beogradu, na Banovom Brdu, koja je trebalo po testamentu da budu prodata, a da novac bude pridodat glavnici, nikada nisu prodata.
Dučić je imenovao izvršioce testamenta i predložio da se osnuje odbor u kome bi bili njegovi prijatelji, značajni Srbi predratnog vremena, a koji bi brinuli o njegovom zaveštanju. Međutim, svi su oni živeli u inostranstvu i umrli pedesetih godina 20. veka, osim dr Vladimira Ćorovića koji je poginuo u avionskoj nesreći tri meseca pre nego što je testament napisan. Dučić u to ratno vreme, nije saznao za smrt svog prijatelja.
Velikom dobrotvoru, odužio se jedan dobrotvor novog vremena. To je Branko Tupanjac, ktitor crkve hercegovačke Gračanice na brdu Crkvina, u kojoj je Jovan Dučić sahranjen.
Jelena Anžujska
Nasuprot parka, na zidini starog grada nalazi se mala figura Jelene Anžujske, još jedan Dučićev poklon Trebinju.
Figura Jelene Anžujske na zidu Kastela.
Nije figura tu slučajno. Kraljica Jelena Anžujska, žena kralja Uroša I, je od sina Dragutina na upravu dobila Trebinje. Imala je dvor na reci Trebišnjici i tu je često boravila. Dolazila je više zimi zbog blage, mediteranske klime.
Kažu da je ona tu donela oleandre, koji su posađeni uz reku.
Krajem 13. veka Jelena Anžujska je postala monahinja Jelisaveta. Umrla je 1314. i sahranjena je u manastiru Gradac, u svojoj zadužbini. U vreme turske vladavine Srbijom, njene mošti su skrivane da bi bile sačuvane. Desna ruka se sada nalazi u manastiru Tvrdoš, nadomak Trebinja.
Katedrala Rođenja Blažene Device Marije
U centru grada, na maloj razdaljini, nalaze se katolička katedrala, pravoslavna crkva i muslimanska džamija.
Katedrala u Trebinju
Katolička crkva posvećena rođenju Bogorodice se nalazi nasuprot bašte „pod platanima“. Izgrađena je posle aneksije Bosne od strane Austro-ugarske. Vojska je stigla u Trebinje i ubrzo je počela gradnja crkve. Završena je 1884. godine.
1984. godine kada je proslavljena hiljadugodišnjica biskupije i stogodišnjica ove bogomolje, papa Jovan Pavle II je dao odobrenje da bude uzdignuta na dostojanstvo katedrale.
Saborni hram Preobraženja Gospodnjeg
Pravoslavna crkva se nalazi u južnom delu parka. Izgrađena je 1908. godine. Obnavljana 1957. i 2008., a 2009. počinje oslikavanje živopisa po kome se ova crkva izdvaja.
Ne mogu da kažem da je jedinstvena jer su se na freskama u crkvi Ružici, u Beogradskoj tvrđavi, našli kralj Aleksandar I Karađorđević, kralj Petar, ruski car Nikolaj II Romanov…
Saborni hram Preobraženja Gospodnjeg
Za razliku od Ružice, u crkvi u Trebinju je čitava plejada svetovnih ličnosti. Na zidovima ove crkve našli su se vladari, ali i pesnici, naučnici, vojvode. Tu su Jovan Dučić, Aleksa Šantić, vojvode Živojin Mišić i Stepa Stepanović, zatim Nikola Tesla, Mihajlo Pupin, Milutin Milanković i mnoge druge istorijske ličnosti, ali i pojedini naši savremenici.
Spomenik Patrijarhu Pavlu
Ispred crkve je spomenik patrijarhu Pavlu.
Dve džamije su u Starom gradu, koji se nalazi nasuprot čuvenih platana, Njegoša, Dučića i katoličke katedrale.
Stari grad
Stari grad ili Kastel prvobitno je nosio naziv „Ban-vir“.
Utvrđeni grad je sagrađen uz reku, na mestu gde je ona najdublja. Po jednoj legendi, tu se neki ban udavio u viru.
Ulaz u Kastel
U Kastelu
Stari grad je izgrađen početkom 18. veka. Turci su od Mlečana izgubili Herceg Novi i Risan, pa su u Trebinju sagradili utvrđenje sa kulama, oko koga je bio kanal sa vodom. U utvrđeni grad se ulazilo preko pokretnog mosta. Kasnije, u 20. veku je kanal zatrpan, da se odatle ne bi širila zaraza.
Turska vojska je u utvrđenju bila sve do 1835. godine.
Džamije
Za izgled utvrđenog grada u 18. veku, bio je zaslužan Osman-paša Resulbegović. U gradu koji do tada nije imao ni jednu džamiju, on je sagradio dve – Carevu džamiju 1719. godine i Osman-pašinu 1729. Sagradio je i konak za sebe i svoju porodicu.
Careva ili Sultan Ahmedova džamija
Osman-pašina džamija
Careva džamija ili Sultan Ahmedova, je sagrađena u ime sultana Ahmeda III. Nalazi se bliže reci.
Osman-pašina je blizu glavne gradske kapije. Važila je za najveću džamiju u Hercegovini. Obe su gradili dubrovački majstori, od tesanog kamena.
Nakon što je Osman-paša Resulbegović napravio tu drugu džamiju, koju je po sebi nazvao, vest je stigla i do samog sultana. Osman-paša je sebi napravio veću i lepšu džamiju od careve (sultanove). Zbog toga je sultan naredio njegovo pogubljenje, kao i smrt njegovih devet sinova.
Osman-paša je otišao u Carigrad da ga moli za pomilovanje, ali sultan je bio neumoljiv. Ubijen je iste 1729. u Carigradu.
Muzej Hercegovine
Muzej Hercegovine
U Starom gradu se nalazi Muzej Hercegovine. U zgradi je nekadašnje austrougarke kasarne.
U temeljima je prilikom renoviranja muzeja 2013. godine, otkriven deo srednjevekovne palate.
Osim zbirke Jovana Dučića, tu je još nekoliko stalnih postavki – arheološka i etnološka zbirka i legati slikara.
Anđelkina kapija
U Kastelu smo videli i jednu noviju atrakciju. Saši nikako nije bilo jasno zbog čega. Mi baš i nismo pratili seriju „Ranjeni orao“, a ja sam insistirala da vidim gde je ta Anđelkina kapija.
Moje objašnjenje je bilo da, ako je upisana na ulazu u Kastel na braon tablu kao znamenitost ili turistička atrakcija, onda moram da je vidim. I dalje valjda radim u turizmu, a turisti vole da gledaju serije. Uostalom blizu nam je bila ta kapija.
Anđelkina kapija
Moram da dodam da to inače ne radim. Osim što sam pokušavala u Parizu da pokažem jedno mesto vezano za film „Čudesna sudbina Amelije Pulen“. Niko nije pokazivao da zna o čemu im pričam. Samo je posle jedna devojka rekla da je njena prijateljica nazvala ćerku Amelija baš zbog filma. Ipak, nije rekla da li ga je i sama gledala.
Poražavajuće je bilo kada sam pokušala da povežem priču o Luksemburškom parku sa romanom „Jadnici“ Viktora Igoa. Muk.
Volim da gledam neki grad kroz literaturu i film, ali kod sapunica podvlačim crtu.
Desilo mi se u Istanbulu da nemam pojma o čemu mi turisti pričaju. Tu su mi oduševljeno pričali o junacima neke turske serije, koji su bili na jednom vidikovcu na azijskoj strani grada. Pokazivali su i kuću na obali Bosfora u kojoj je neko od tih ličnosti iz serije živeo…
Isto se desilo i kolegi kada je vodio Meksiko. Turisti su prepoznali mesto iz neke telenovele. On nije znao o čemu pričaju.
Mačke kod Anđelkine kapije
Ipak, Anđelka je „naša“, a kapija lepa. Saznala sam da je samo snimljena za seriju spolja, a da je sve ostalo snimano u studiju. Tako nema potrebe da pokušavate da uđete u dvorište ili u kuću.
U toku je popločavanje ulica Starog grada i obnova fasada, pa će, mada već lep, biti još lepši.
Manastir Tvrdoš
Šetnju gradom smo prekinuli, jer smo želeli da obiđemo manastir Tvrdoš. Vratili smo se po kola.
Nije nam bilo potrebno puno vremena do manastira. Samo je 5 km udaljen od grada. Nalazi se zapadno od Trebinja, na obali Trebišnjice.
Manastirska crkva
Manastir Tvrdoš
Manastirska crkva je posvećena Uspenju Presvete Bogorodice. Sagrađena je na temeljima crkve iz 4. veka, zaostavštine cara Konstantina i njegove majke carice Jelene.
Temelji te prve crkve su pokriveni staklom. Nalaze se kod oltara. Bliže ulazu su dve ranohrišćanske grobnice iz 5. ili 6. veka, takođe pokrivene staklom, tako da može da se hoda po njemu.
Prvi manastir je bio srušen. Po narodnom predanju obnovio ga je kralj Milutin krajem 13. ili početkom 14. veka, a u 15. veku herceg Stjepan Vukčić Kosača.
Prvi pisani podatak o Tvrdošu je iz 16. veka.
Turci su Trebinje osvojili 1466. godine, kada je manastir najverovatnije oštećen, ako ne i srušen.
U crkvi
U crkvi
U 16 veku je usledila velika obnova manastira, a već 1694. su ga razorili Mlečani koji su tu ratovali protiv Turaka. Oni su ga digli u vazduh. Manastirsko bratstvo je tada prešlo u manastir Savinu. Mnoge crkvene svetinje su tamo preneli.
Tvrdoš je posle toga obnovljen tek u 20. veku – 1928. godine, pa 1955. godine, a najviše je urađeno nakon građanskog rata, koji je trajao od 1992-1995.
Tada Tvrdoš postaje sedište episkopa zahumsko-hercegovačkog i primorskog, što je bio do 2011. Te godine je sedište vraćeno u Mostar.
Vasilije Ostroški, Tvrdoški
Tvrdoš je poznat po tome da se baš tu u 17. veku zamonašio Stojan Jovanović i postao monah Vasilije, sada poznat kao Ostroški, ili Tvrdoški.
Iz Tvrdoša je prešao u Ostrog gde se sada nalaze njegove mošti. One se tamo čuvaju kao velika svetinja. Zbog njih mnogi vernici dolaze na hodočašće u taj manastir.
Vino
Poznat je ovaj manastir i po vinima i podrumu vina iz 15. veka. Mlečani jesu krajem 17. veka srušili manastir, ali ne i podrum.
Dugo je bio napušten, a početkom 21. veka ponovo su se tu uselile drvene bačve.
Vino može da se proba, a kod parkinga je prodavnica u kojoj vina mogu i da se kupe.
Izbor vina možete proveriti klikom na link – podrumi manastira Tvrdoš.
Tvrdoš – stari podrum vina
Svesna sam bila da u našem planu nema mesta za neku od gradskih vinarija. Manastirska je bila više nego dovoljna, kao i jedna flaša vina koju sam tu kupila.
Volim da kupim neko piće kada putujem, da ponesem kući. To najčešće bude vino.
Kod kuće je lepo prisetiti se putovanja uz čašu vina.
Ipak, ne volim da preterujem, da teglim nekoliko flaša. Čak i kada pomislim na dve, samo se setim koleginice koja je spakovala četiri flaše. Kada je doputovala u Beograd, shvatila je da joj je odeća u koferu dobro ofarbana crvenim vinom.
Kod novog podruma vina uz Trebišnjicu.
Grad sunca
U blizini je Grad sunca u koji nismo išli. Računam da je to dobra zabava za leto, a naročito za decu. Tu je aqua park, dino park, vodeni park… ništa što bi nama u tom momentu bilo potrebno. Još je bilo hladno za kupanje.
Hercegovačka Gračanica
Mada smatram da se svaki grad najbolje upozna kada se prepešači, do Hercegovačke Gračanice, crkve na vrhu brda Crkvina, išli smo kolima. Rečeno nam je da je lepo popeti se stepenicama, da je to doživljaj. Manjak vremena je učinio da smo šetali samo po centru, po ravnom.
Hercegovačka Gračanica
Hercegovačka Gračanica
Crkva Hercegovačka Gračanica je manastirska i posvećena je Blagoveštenju Presvete Bogorodice. Sagrađena je kao grobno mesto pesnika Jovana Dučića. Bio je sahranjen u Americi gde je preminuo, ali Trebinjci nisu zaboravili šta je sve učinio za voljeni grad i koja mu je bila poslednja želja.
Zahvaljujući ktitoru, gradnja je završena 2000. godine. Iste godine je Jovan Dučić tu sahranjen.
Grob se nalazi u crkvi, sa desne, južne strane. Iznad je ktitorska freska na kojoj je naslikan gospodin Branko Tupanjac kako predaje crkvu Bogorodici. Sa njegove leve strane je Jovan Dučić u svojoj diplomatskoj odori.
U crkvi se nalazi 16 stubova. 15 imaju kvadratni presek, a samo jedan je kružnog preseka. Dučićeva želja je bila da crkva na brdu podseća na Gračanicu sa Kosova. Ne samo da je izgrađena po uzoru na kosovsku, već je tu donet kamen iz Kosovske Gračanice koji se nalazi pod okruglim stubom.
Taj kamen ima simboliku “kamena sa ognjišta”. Duh Kosovske je tako prenet u Hercegovačku Gračanicu.
Grob Jovana Dučića
Samo je jedan obli stub u crkvi.
Dok sam stajala ispred crkve, pomislila sam na to koliko sam čuvenog Trebinjca pominjala na putovanjima.
Pričala sam o njemu u Budimpešti, jer u tom gradu zahvaljujuću Dučiću imamo zgradu ambasade i to na uglu trga Heroja i Andraši bulevara. Zgradu je dobio od neke grofice.
Jedan ambasador je u komunističko vreme hteo da proveri da li je to istina, ali pisanih tragova o tome nema. Na to je izjavio: “Ambasadore bi lako našli, možda ne renomea Dučića, ali u ovo komunističko vreme grofica više nema.” Bilo grofice ili ne, Dučić je zgradu poklonio državi.
I u Portugaliji sam pominjala Dučića. Naše diplomate su tu stigle u toku Drugog svetskog rata. Živeli su u Eštorilu u neizvesnosti, bez plate. Dučić je bio u Lisabonu. Išao je na prijeme. Iz Lisabona je povremeno dolazio u Eštoril u svom bjuiku da ih poseti. Iz Portugalije je otišao u Ameriku, gde je proveo ostatak života.
Jovan Dučić je bio pesnik i diplomata. Svetski čovek. Sada je opet u svom Trebnju, u svojoj večnoj kući, Hercegovačkoj Gračanici na brdu Crkvina.
Pogled na Trebinje
Sa brda Crkvina pruža se lep pogled na Trebinje. U momentu smo odlučili da ćemo tu napraviti pauzu. Pili smo kafu zavaljeni u udobne fotelje, na blagom, majskom suncu.
Pogled na Trebinje iz kafića
Naručila sam kapućino na šta mi je kelnerica rekla da imaju samo kapućino od espresa i mleka. „Znači pravi!“ – zaključila sam pomalo zbunjena. Objasnila je da su tu ljudi navikli na onaj iz kesice pa takav traže 🙂
To su te male lokalne navike. Svi ih imamo, a nekada nismo svesni šta sve nekome iz drugog grada ili druge države može biti neobično.
Pogled sa brda na Arslanagića most.
Šetnja uz Trebišnjicu
Pre puta uglavnom gledam fotografije mesta u koje planiram da putujem. Često mi zbog toga deluju poznato. Fotografije ipak nisu dovoljne. Ono što nisu mogle da prenesu su mirisi.
Ove godine kao da me posebno opsedaju mirisi. Izgleda da sam prethodnih godina previše putovala po metropolama.
U Trebinju, dok smo šetali uz Trebišnjicu, sve vreme smo zastajali i oduševljeno govorili „Kako miriše!“. Bili su to mirisi raznog mediteranskog bilja koji su se mešali. Tu smo bili početkom maja. Pravo vreme za tu vrstu doživljaja.
Staza uz Trebišnjicu
Uz Trebišnjicu
Cilj ove šetnje je bio Arslanagića most.
Dobili smo preporuku da prošetamo jednom stranom reke, pređemo most, pa da se vratimo nazad, ka centru, drugom stranom reke.
Od Kamenog mosta, od centra Trebinja, do Arslanagića mosta je 1 kilometar. To je 15-ak minuta šetnje do mosta i još toliko nazad.
Malo vremena za puno uživanja.
Arslanagića most
Puno je legendi o nastanku ovoga mosta, a gde ima puno legendi, teško se do istine dolazi. Ima ih bajkovitih, lepih, ali ih ovoga puta neću pisati.
Arslanagića most
Najverovatnije je nazvan po Arslan-agi. On se u Trebinje doselio krajem 17. veka. Od sultana je dobio dozvolu da naplaćuje mostarinu. Napravio je malu stražarnicu i postavio tu svoje ljude. Posla je bilo. Mnogi su tuda prolazili kada su išli ka obali, ka Herceg Novom da kupe so.
Danas ga zovu Perovića most. Kažu da su Arslanagići u prošlosti nosili to prezime. Moguće je da je baš ta promena naziva, spasla most od rušenja u poslednjem ratu.
Izgrađen je u 16. veku. Po mnogim izvorima za njegovu gradnju je zaslužan Mehmed-paša Sokolović. Tako piše na info tabli pored samog mosta. Međutim, na veb sajtu “Radio Trebinje”, piše da to nije tačno, da je taj most odnela voda samo nekoliko godina nakon izgradnje.
Na mostu
Odavno znam da potraga za pravom informacijom ponekad nije laka. One pogrešne se često prepisuju. Puni su internet portali pogrešnih, prepisanih informacija. Wikipedia je sve bolja, ali sam pripremajući ture i tamo nailazila na pogrešne podatke, pa mi je nepouzdana.
Obično se trudim da se držim tekstova iz knjiga o određenoj destinaciji ili nekih zvaničnih veb portala, dok se eventualno ne utvrdi da su podaci iz tih izvora pogrešni. Ipak, ne mogu da ignorišem mogućnost da možda zvanična informacija zaista nije tačna.
To su neke moje muke oko kojih silno vreme gubim kada proučavam destinaciju. Još nisam naučila da, kao i svi, samo prepišem i teram dalje. Ne trudim se da naučim tu lekciju. Ako negde grešim, to je samo znak da do informacije nije lako doći ili da se ni istoričari ne slažu šta je istina.
Drveno kolo na reci
Ono što se u vezi Arslanagića mosta pouzdano zna je, da je izgrađen u drugoj polovini 16. veka, kada su nastali i most na Drini u Višegradu i Stari most u Mostaru. Ta dva su na listi svetske kulturne baštine.
Bio bi na istoj listi, pod zaštitom UNESCO-a i Arslanagića most da nije premešten na sadašnje mesto. Premešten je zbog gradnje hidrocentrale. Pažljivo je obeležen svaki kamen i prenet na novu lokaciju, nizvodno.
Most je isti kakav je u prošlosti bio, ali to nije bilo dovoljno.
Posle celodnevnih obilazaka bilo je vreme za večeru, o čemu sam već pisala. Nakon večere u Starom gradu, desert smo rešili da pojedemo na Gradskom trgu, u bašti hotela Platani (Beli platani).
Kada je sniman film „Na mliječnom putu“, Monika Beluči je odsela u tom hotelu. Tu u bašti je doručkovala. Viđali su je Trebinjci.
Desert za kraj.
U toj istoj bašti kao da je bio kraj posete Trebinju. Sledeći dan se nismo zadržavali u gradu. Rešili smo da idemo pravo u Herceg Novi, a da u toku dana obiđemo još neka mesta u Boki.
Sa doručkom ipak nisam žurila. Na miru sam ga pojela uz pogled na Trebišnjicu, da uživam još malo u tom pogledu, mirisu, u tom predivnom gradu.
Za osnovno upoznavanje Trebinja, dovoljan je jedan dan. Ali za uživanje u Trebinju, posetu nekoj vinariji, šetnju pešice do Hercegovačke Gračanice, posetu muzeju Hercegovine, odlazak na neko od izletišta… potrebno je minimum još dva dana, a nećete pogrešiti i ako ostanete duže.
Mnogo, mnogo duže.
Upoznajte Trebinje!
Ako volite da je sve organizovano, da ne razmišljate o vožnji, smeštaju… pogledajte program za Trebinje klikom na link:
Kako doći do Trebinja?
Parkiranje u centru. Lokalna valuta. Šta jesti u Trebinju? Prvi utisci.
Jedna šetnja kroz Herceg Novi.
Andrićeva kuća, Stari grad, Škver na obali, šetalište Pet Danica.
Prijavite se za Newsletter
Obaveštavaću Vas o novim putničkim pričama.
Neću Vam pretrpavati inbox.
No Comments