Sutjeska, Tjentište

Školska istorija od koje sam bežala

Dok sam išla u školu nisam volela istoriju. Akcenat je bio na ratovima, bitkama, ranjenicima, poginulim herojima… Čini mi se kao da smo učili samo o Drugom svetskom ratu i ofanzivama.

Kada sam počela da radim, istorija mi je postala interesantna, jer istorija koju pričamo mi vodiči nije ona iz škole. U njoj ima mesta i za značajne žene, supruge, majke i za ljubavnice… za tračeve… za umetnike, čuvene arhitekte, pesnike, moreplovce… pa i neke obične, a opet pomalo lucidne ljude iz kvartova nekih velikih gradova.

Svi oni ožive mesta kroz koja putujemo.

Ponekada me ipak sustigne ona školska istorija koju sam brzo zaboravljala.
Od nje se izgleda ne može pobeći.

Možda i ne treba.

Tjentište - spomenik

Drugi svetski rat je u našoj zemlji bio kompleksniji nego što su nam ga predstavljali u školskim udžbenicima. Nije tu baš bila čista situacija – mi i oni, Jugosloveni i neprijatelji. Nešto od toga se vidi u mom prethodnom tekstu.

Ipak, ako pričamo o Sutjesci, mada ni tu nije bila crno-bela situacija, ipak može da se kaže da su sa jedne strane bili Jugosloveni – partizani, pripadnici različitih naroda koji su branili zajedničku državu, protiv Nemaca – neprijatelja, udruženih sa silama osovine.

Nisam Jugonostalgičar. Ne bih želela da ta država ponovo postoji, mada je bila moja. Zaista sam osećala da je to moja zemlja.

Ma u kojim državama sada živimo, žrtve ratnika koji su se borili za slobodu Jugoslavije ne treba da zaboravimo. Borili su se za sve nas. I za one koji su živeli u vreme okupirane države i za nas koji smo se zahvaljujući njima rodili u slobodnoj zemlji.

Od Višegrada do Trebinja

Na putu od Višegrada ka Trebinju želela sam da vidimo „Pješčane piramide“ kod Foče. Sale nije bio oduševljen tom idejom. Seli smo u Foču na kafu, razmislili o razlozima „za i protiv“ i odlučili da nastavimo ka Tjentištu, dolini u Naconalnom parku Sutjeska gde se odigrala čuvena bitka, o kojoj svedoči veliki, beli spomenik.

Spomenik

U Jugoslaviji su posle Drugog svetskog rata pravljeni baš moćni spomenici. Čak i onaj koji ne zna i ne razume šta se na tom mestu desilo, mora da oseti snagu kamene gromade pred kojom stoji.

To su bela, betonska, velika krila između kojih je prodor.

Tjentište - spomenik

Kada se kroz taj prodor prođe, kroz ta velika krila, nailazi se na plato brigada gde su na kamenim trakama upisani nazivi partizanskih jedinica koje su se tu borile.

Spomenik „Bitka na Sutjesci“ delo je vajara Miodraga Živkovića. Njegovi spomenici se nalaze u Šumaricama, na Kadinjači, Loznici… u Čileu, u Italiji…

Maketu spomenika „Bitka na Sutjesci“ čuvao je u svom stanu. U intervjuu za BBC je rekao da može da je pozajmi za prikazivanja, ali ne može da je da nekom muzeju.

Meni je posebno bilo simpatično što je u istom intervjuu opisao kako je bio obučen na otvaranju spomenika gde su svi bili svečano obučeni, u odelima. Tito je bio u uniformi, a on, Miodrag Živković bio je u džemperu, sa ešarpom i u ljubičastim pantalonama. Imao je slobodu da se obuče kako želi jer je umetnik!

Kako doći do spomenika?

Spomenik se nalazi pored puta koji povezuje Foču i Gacko. Kada se ide iz pravca Foče vidi se sa puta sa desne strane. Parking je sa leve strane puta.

Parking pored restorana.

Pored parkinga je restoran Komlen. Zgodno mesto da se napravi pauza.

Mi to nismo uradili jer smo već pravili pauzu u Foči. Nije nam bilo potrebno da pravimo još jednu posle samo 30 km.

Parking je besplatan.

Spomenik je od parkinga udaljen oko 400 m. Na uzvišenju je.

Dolina heroja

Spomenik „Bitka na Sutjesci“ je centralni objekat memorijalnog kompleksa nazvanog – „Dolina heroja“. Ispred spomenika je kosturnica u kojoj je sahranjen 3301 borac.

Dolina heroja

Neki od spomenika i obeležja se nalaze u blizini, a neki su udaljeni.

U Dolini heroja se nalazi spomen-dom bitke na Sutjesci, rad arhitekte Ranka Radovića.

Grob Save Kovačevića je oko 2 km od spomenika, uzbrdo.

U Dolini heroja su i grob Nurije Pozdreca, mesto ranjavanja Josipa Broza Tita na Ozrenu, spomenik Četvrtoj proleterskoj crnogorskoj udarnoj brigadi na Ljubinom grobu, spomen-obeležja pogibije Ivana Gorana Kovačića i Dr Sime Miloševića i niz drugih spomenika.

Bitka na Sutjesci

Sukobile su se dve vojske 1943. godine.

Bilo je 127.000 dobro opremljenih neprijateljskih vojnika nasuprot tek 18.000 partizana. Uz velike gubitke, preko 7.500 mrtvih, partizani su uspeli da probiju neprijateljski obruč.

Bitka na Sutjesci je bila odlučujuća bitka pete neprijateljske ofanzive, koju su Nemci nazvali – Operacija crno.

Trajala je od 15. maja do 15. juna 1943. Cilj neprijateljske vojske je bio da uništi Vrhovni štab Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije, kao i glavninu snaga vojske. Brojčano nadmoćni i bolje opremljeni stezali su obruč. Borbe su trajale danima, često „prsa u prsa“.

Pogled ka spomeniku.

Pokušaj prodora u pravcu istočne Bosne sa fronta kod Foče, bio je neuspešan. Neprijateljske snage su napadale. Obruč se sužavao.

Vrhovni štab je morao da nađe novo rešenje.  Odlučeno je da se četiri divizije i glavna bolnica upute preko Pive, Vučeva i Sutjeske. Nemačka vojska je brzo reagovala, pa su partizani bili potisnuti sa Vučeva. Međutim, uspeli su da se vrate na tu strategijski vaznu poziciju.

Partizanske jedinice su zatim prelazile reku Pivu i kretale se ka Sutjesci.

Nemci su shvatili da se partizani kreću ka Sutjesci i da će pokušati prodor u pravcu severo-zapada. Nemačka 118 lovačka divizija je zauzela poziciju uz dolinu reke Sutjeske. Sedma SS divizija napada. Gubitaka ima na obe strane.

Vrhovni štab i još tri brigade prelaze Pivu. 10 brigada i vrhovni štab su tada bili zapadno od Pive, a još 6 brigada i glavna bolnica – istočno.

Tada je odlučeno da partizanske snage budu podeljene u 2 grupe koje je fizički delila reka Piva.

Prva grupa, koja je bila u dolini Sutjeske, našla se u teškoj borbi. Veliki je bio broj poginulih. Posebno je u teškom položaju bio Kragujevački bataljon Prve proleterske brigade. Bilo ih je sve manje, umor sve veći, kao i glad. Da bi se lakše kretali naređeno je da teško oružje ili zakopaju ili unište, a konji su ih spasli gladi.

Druga grupa je pokušala da se probije preko reke Tare, ka severo-istoku, ali svaki pokušaj je bio neuspešan, a neprijatelji su sve žešće napadali.
Vrhovni štab je tada odlučio da se druga grupa pridruži prvoj. Problem je bio što su bili daleko.

Prodor

Nakon nekoliko neuspešnih pokušaja proboja, gotovo mesec dana borbi, neprijateljski obruč je uspela da probije Prva proleterska divizija pod komandom Koče Popovića, kod sela Balinovac. Komandovana je odlučna akcija, juriš.

Koča Popović nije imao odobrenje Vrhovnog štaba. Kada je javio da ostale snage krenu za Prvom proleterskom divizijom, Tito je u prvom momentu odbio. Bio je ljut. 

Vrhovni štab je zadržao položaj, sa delovima Prve i Drugom proleterskom divizijom.  Čekali su Treću i Sedmu banijsku diviziju, zajedno sa bolnicom.

Zatim je iz doline Sutjeske Vrhovni štab pokušao da se povuče preko Zelengore, preko prevoja Ljubin grob. Taj prevoj su branili Treći bataljon Četvrte proleterske crnogorske udarne brigade i Prvi bataljon Druge proleterske udarne brigade.

Čuvena je poruka branilaca Vrhovnom štabu:

“Dok god budete čuli na Ljubinom grobu pucnje naših pušaka, Njemci neće proći. A kad toga ne bude, znajte da na njemu više nema živih proletera”

Prodor

Sedma banijska divizija je uspela da pređe Sutjesku.

Koča Popović je poslao poruku da ostala vojska krene za Prvom proleterskom dok Nemci ne zatvore prolaz.

Ubrzo su ipak Druga i Sedma proleterska krenule za Prvom.

Treća divizija ostaje…

Treća divizija nije odmah krenula jer nisu mogli u borbu sa ranjenicima. Tražili su dozvolu da ih sakriju.

13. juna su krenuli u proboj duž reke Sutjeske. Komandant divizije Sava Kovačević krenuo je u juriš među prvima i pokošen je neprijateljskim rafalom.

Ranjenike, koji su bili sakriveni zajedno sa bolničarkama, Nemci su pronašli i pobili. I ranjenike i bolničarke.

Već sledećeg dana je Vrhovni štab izašao iz obruča.

15. juna je zvanično okončana operacija „Crno“ (Schwarz).

Gubici su bili ogromni. Poginulo je preko 7.500 boraca, od kojih je 45-oro proglašeno za narodne heroje. 

Spisak je dug, a ja ću pomenuti samo neke od onih koji su izgubili život u ovoj bitki. Neke pamtite iz udžbenika, a po nekima su nazvane ulice, instituti, bolnice, biblioteke… To su Sava Kovačević, Ivan Goran Kovačić, Veselin Masleša, Simo Milošević, Olga Popović Dedijer, Nurija Pozderac i mnogi drugi.

Šta je bilo posle?

Ne, neću pisati šta je bilo posle. Zbog komunista koji su vodili državu nakon Drugog svetskog rata i zbog nestanka Jugoslavije u novim ratovima devedesetih i stvaranja novih država, sada mnogi nipodaštavaju žrtve boraca Drugog svetskog rata. Zaboravljaju da ti ljudi nisu bili osvajači. Bili su branioci. Borili su se za mir.

Treba ih poštovati.

Spomen-kompleks Stari Brod

Na Drini kod Višegrada.

Prethodni tekst

Automobilom do Kefalonije

Dokumenta, granice, trajekti…

Sledeći tekst

Prijavite se za Newsletter

Obaveštavaću Vas o novim putničkim pričama.
Neću Vam pretrpavati inbox.

* indicates required

Email adresa *

Ime

Prezime