16 Jun Terzića avlija u Zlakusi
Zlakusa, selo grnčara
Zlakusa je selo poznato po grnčariji. Tradicija izrade je duga, a od prošle godine je UNESCO prepoznao vrednost njene izrade.
Terzića avlija je etno domaćinstvo u kome možete jesti hranu pripremljenu u čuvenoj grnčariji.
Tu možete obići i muzej u kome ćete saznati sve o tom kraju.
Kako doći do Zlakuse?
Ulaz u Terzića avliju
Zlakusa se nalazi između Požege i Užica. Od Beograda je udaljena 186 km.
Ako krećete iz Beograda, kao mi, onda je najlakše ići auto-putem ka Čačku, pa nastaviti preko Čačka, Ovčar banje i Požege, ka Užicu.
Iz pravca Požege, skretanje je oštro. Treba usporiti, pa čak i stati ako ima vozila iz suprotnog smera, jer skrećete na magistrali. Skrećete levo, prelazite traku kojom vozila idu iz suprotnog smera i koja se kreću brzo. Bolje je da zaustavite saobraćaj na kratko, ali da nikoga ne ugrozite.
Nama je Zlakusa bila usputna stanica. Išli smo na mali road trip: Srbija – Republika Srpska – Crna Gora. Mesta koja smo obišli opisaću u tekstovima koji slede.
Grnčarija iz Zlakuse
Samo neglazirane posude su pravljene u Zlakusi.
Možete se pretvarati da ste grnčar.
Zlakusa je nama iz Srbije odavno poznata po grnčariji. Od decembra 2020. njena izrada je kao nematerijalno dobro upisana na listu UNESCO-a.
Pravi se od smeše gline i mlevenog kamena – kalcita, koji zovu – vrsta. Ne dodaju se nikakve hemikalije.
Nemoguće je ovu smešu obrađivati industrijski, izlivati u kalupe. Nema prečica i olakšanja u radu, a pokušavali su to, već mora da se oblikuje isključivo ručno.
Etno park Terzića avlija
Stara kuća sa drvenim prozorima.
Terzića avlija je staro domaćinstvo, uređeno za posete. Tu možete boraviti. Imaju apartmane za izdavanje. Možete obići muzej ili pojesti neko tradicionalno jelo pripremljeno u čuvenoj grnčariji.
Ova grnčarija je najbolja upravo za kuvanje. Ni jedna druga ne postiže taj kvalitet.
Kako posude iz Zlakuse nemaju gleđ, odlučeno je da se da šansa i drugim grnčarima, iz drugih krajeva Srbije, pa se iz posuda tih drugih, poslužuje hrana. Kuva se naravno, u lokalnoj, čuvenoj.
Restoran
Čorba u posudi iz nekog drugog kraja Srbije.
Pita, takođe u posudi koja nije iz Zlakuse.
Kako nam je to bila prva pauza od Beograda, najpre smo seli da nešto pojedemo.
Računali smo da ćemo svakako jesti u Višegradu, pa smo se odlučili samo za po čorbu i po pitu. Izgleda da to nije bio najbolji izbor. Ne mogu da sudim o hrani samo na osnovu ta dva jela, ali ne bih se opet odlučila da svratim u Terzića avliju zbog hrane.
Pretpostavljam da bi bolje bilo da smo jeli neko ozbiljnije jelo koje se krčkalo u čuvenoj grnčariji, ali nismo to uradili…
Narodna nošnja
Šarene vunene čarape
Razboj
U Terzića avliji izrađuju narodnu nošnju. Uglavnom je prave za kulturno-umetnička društva.
Privukao mi je pažnju zeleni komad sa zlatnim vezom. Ispostavilo se da je u pitanju prava zlatna nit. Pomenuo je kustos cenu od nekoliko desetina hiljada evra, kada je video u šta sam se zagledala. Čini mi se da reče šezdeset hiljada. Tačnu cifru nisam zapamtila. Zavrtelo mi se u glavi od brojki. I ja baš znam gde da gledam…
Nošnja vezena zlatom
Nošnja vezena zlatom - detalj.
Muzej
Starinski šporet u muzeju.
U muzeju
Terzića avlija ima muzej. Mislila sam da ćemo ga brzo obići. Nisam očekivala vođenje.
Prijatno sam se iznenadila kada smo dobili kustosa, mladog, rečitog momka koji nam je detaljno pričao o istorijatu sela Zlakusa, o svakom objektu kroz koji smo prošli, uz priču o seoskom životu tog kraja u prošlim vremenima, o izradi grnčarije, izradi narodnih nošnji – čime se ovo domaćinstvo i dalje bavi.
Vođenje je trajalo sat vremena.
Detalji iz muzeja
Stara škola
Upravo je vođenje bilo najlepši utisak iz Terzića avlije. Kolekcija muzeja je spoj mnogih izložbi koje su tu bile postavljane, tako da sve deluje pomalo pretrpano, ali priča o Zlakusi, Terzića avliji, eksponatima… učinila je da budemo prezadovoljni posetom.
Ja vam priče neću prepričavati. Posetite Terzića avliju i krenite sa kustosom u obilazak.
Cena ulaznice za muzej je 200 dinara po osobi.
Prevoz do Potpećke pećine
Ovo su automobili spremni za turiste 🙂
Hteli smo da posetimo Potpećku pećinu, pa odustali. Duže smo se zadržali u Terzića avliji nego što smo planirali.
Mislili smo da ćemo tu biti kratko, a ostali smo malo više od dva sata.
Do Potpećke pećine nema mnogo vožnje jer se nalazi u istom selu, ali nam je rečeno do ulaza u pećinu vodi oko 250 stepenika. Poslednji ulaz je bio u 17 sati. Stigli bi na vreme, ali smo tu noć spavali u Višegradu i želeli smo da obiđemo taj grad istoga dana, pa smo ostavili posetu pećine za neku sledeću priliku.
Domaćinstvo Terzića avlija organizuje prevoz starim automobilima do pećine. Baš bi bila fora provozati se crvenim fićom 😉
Posetu pećini planiramo za septembar.
Moža svratimo opet u Terzića avliju na neki npr. svadbarski kupus. Ako nam se mišljenje o hrani popravi bićete obavešteni 😉
Za sada ostajem pri savetu da dođete, razgledate, popijete kafu ili sok i obavezno čujete kustosa – vodiča u muzeju.
Kako do Višegrada?
Na Drini ćuprija ili most Mehmed-paše Sokolovića.
O Višegradu i o Andrićgradu.
Prijavite se za Newsletter
Obaveštavaću Vas o novim putničkim pričama.
Neću Vam pretrpavati inbox.
Ana Jakovljević
Posted at 12:57h, 17 JuneIako sam bila u Terzića avliji, nekako mi je tvoj tekst još više približio taj etno park. Ustvari, načinom kako si sve prikazala kao da sam ponov bila.
Divno!
Ivana Mladenović
Posted at 17:33h, 17 JuneHvala puno draga Ana! Drago mi je da je pozitivan komentar od tebe koja si u Terzića avliji bila. Takva pohvala mi još više znači. A svakako se trudim da dočaram mesto i onima koji nisu i koji tek planiraju da ga posete.